Spremala sam se satima. Pomerila sam susret za dva sata da bih završila moje obaveze ali, najpre da bih imala dovoljno vremena da se spremim. Ali, nijedno vreme mi nije bilo dovoljno. A kada biste videli kako sam bila jednostavno obučena, rekli bi da sam prosto za pet minuta istrčala iz kuće.

Obula sam moje cipele na štiklu. Srednje visine tek da se malo podignem. Obukla sam moju preko kolena dugu crnu streč haljinu. Dugi rukavi sa rol kragnom i golim leđima. U poverenju, jedva sam uspela da ubedim mamu da mi iseče leđa na novoj haljini. Preko sam obukla moju crnu „Koko Šanel“ jaknu.

E, zašto mi je trebalo vremena? Da odaberem prave detalje sa kojima ću da zablistam.

Da, nisam vam rekla. Možda ste se pitali „ Odakle Stani novac za sve te kupovine, teretane i sve ostalo?“ E, snašla se Stana. Još u gimnaziji počela sam da pravim nakit. Mojim sestrama, drugaricama, sebi. Bili su to skromni počeci. Ali ja sam, kao što znate, jako uporna i svaki nov komad, a posebno sam volela da pravim komplete, bio je sve maštovitiji. Mašta može svašta. Mene je bog nagradio i sposobnim rukama tako da je to bio savrešen spoj. Kako su mi živci „radili“ zbog gubljenja Ivana tako mi je bio potreban baš takav posao – miran, staložen, spor, da umirim živce. I nisam jela dok sam radila nakit, tako da je i to bila dobit. Nakit sam uspešno prodavala.

Odabrala sam ogrlicu sa krupnim vatreno crvenim ukrasom i takve minđuše. Efekat je bio fantastičan. I to je bilo dovoljno.

Kosa mi je prirodno bogata. Samo sam krajeve uvila i dobila glamurozan izgled. Više se ne krijem iza duge kose. O bože kako sam bila glupa. Zar sam stvarno mislila da ljudi neće videti koliko sam kabasta ako pustim dugu kosu? Sada mi je kosa srednje dužine i odlično mi pristaje.

„ Dobro je Stano, kreni već jednom“ – požurivala sam sebe. Otišla sam još do mojih da i oni provere da li je sve u redu.

Krenula sam.

„ Da li je moguće da moj drug, moj najbolji drug, moj jedini, ovako dobro izgleda?“

U ruci je držao jednu prekrasnu crvenu ružu. Rascvetanu. Otvorenu ali ne i precvetanu. Uvek je imao meru. Opet sam prišla sa ispruženom rukom za pozdrav i opet me je privukao za dva duga, topla poljupca.

Neću se umivati godinu dana. Neka ostanu tu.

Veče je proticalo lagano. U priči. U početku bilo je povremeno bolne tišine. Šta reći sada? Šta je prikladno? Da li je suvišno? A onda je nešto prelomilo i krenuli smo kao da nikada nismo prekidali naše prijateljstvo.

Ne. Njega, naše druženje, naše prijateljstvo, ne nože više ništa da pokvari. Vo vjeki vekova.