Razgovor je tekao glatko. Neusiljeno.

A onda. Tišina. Pauza. Meni duga.

Ne. Ovo nije obična pauza zato što nam je ponestalo tema. Ne. Ovo je pauza pred određenu temu. Neprijatnu. Od koje smo bežali sve ove godine.

„ Znaš, Stano, mora ovo da ti kažem. Ćutao sam tolike godine, ali sada je došlo vreme da otvorim dušu – polako je krenuo Ivan. Polako. Kao da ispituje teren – ja sam se zaljubio u tebe još onog prvog dana kada sam te video u školskom dvorištu kada smo došli u školu. U prvom razredu. Bila si mi preslatka. Mala, debeljuškasta u vrlo šarenoj haljinici. Video sam tugu u tvojim očima i uzeo sam te za ruku  da ti pomognem, da te čuvam. Ti si je prihvatila i tako smo zajedno ušli u školu. I hteo sam zauvek da ostane tako. Da budem tvoj heroj. Ali, ti nisi htela. Bila si hladna. Da, čavrljala si, ponekad bi se desio i poneki osmeh, ali nikada nisi pokazala da ti nešto značim. Da ti je lepo sa mnom.“

„ Zato što sam budala. Da. Totalna budala sve ove godine. A znaš li zašto? Zato što su oko mene uvek voleli neke druge. Za mene nije ostajalo ljubavi. Govorili su: „ Stana je jaka, samostalna. Njoj ne treba naša pomoć“ – da, nije mi trebala njihova pomoć, nego ljubav. Ali oni nisu to razumeli. Dok si mali, debljina je simpatična. Ali kako rasteš ona je ružna. I tako sam ja samu sebe isključila iz sveta.“

„ A zašto iz mog sveta? Ja sam te primio u moj svet. A ti nisi niti jednom pokazala da sam i ja deo tvog sveta.“

„ Da. Ja sam samu sebe diskvalifikovala.“

„ Sećaš se, mi smo pričali bukvalno o svemu. Više sam znao o tvojim menstruacijama od tvoje mame. Ali, samo se jedne teme nismo doticali.“

„ Znam. Ta tema uvek je bila tu negde ali nikada izrečena.“

„ A znaš li zašto?“

„ Zašto?“

„ Zato što sam mislio da mogu tako da te izgubim. U svemu smo se razumeli ali u ovome, plašio sam se da se nećemo razumeti.“

„ Verovatno si u pravu. Prosto, meni je trebalo da je pokrenemo u pravo vreme. Da ja sazrim.“

„ Meni, zapravo, nije smetala tvoja debljina kao takva. Ali, video sam da tebe koči u mnogo čemu. Nisi mogla da pratiš ostalu decu, teško si disala, prekomerno se znojila, drugarice su te ignorisale i želeo sam više puta da ti pružim ruku podrške da zajedno radimo, pre svega, na tvom zdravlju i tvom samopouzdanju. Ali, uvek bih zastao – bio sam siguran da me nećeš dobro razumeti.“

„ Da, u pravu si. Bez obzira koliko je to bilo za moje dobro, ja bih sigurno to tumačila da me se stidiš i udaljila bih se od tebe.“

„Kada sam čuo od naših zajedničkih prijatelja da si promenila režim ishrane i da ti je sada mnogo bolje, veruj mi, niko nije bio srećniji od mene.“

„ Da?“

„ Da. Tačno je. Tek sada nisam imao obraza da ti se javim. Rekla bi, sigurno – „Evo ga, dovukao se sada kada izgledam ovako kako izgledam. Gde je bio do sada“ – i kako da te ubedim da nisi u pravu.“

„ Stvarno?“

„ Da, ja sam te iz prikrajka pratio sve ove godine. Ne, Stano. Nisam zaljubljen u tebe.“

„ Uh. Ova istina boli. Direktno među oči.“

„ Ne, Stano, ja tebe volim. Volim te sve ove godine. Od prvog razreda osnovne škole sve do sada.“

Ćutala sam. I kako da progovorim? Kako suze da zaustavim? Kako knedlu u grlu da progutam? Kako do vazduha da dođem?

„ Da, Stano, ja tebe volim. I nikada nisam prestajao da te volim.“

Stano kaži nešto. Nemoj i sada da ga izgubiš. Stano! Osvesti se!

Zajecala sam.

Uvek sam sanjala da će moja razmena ljubavnih izjava biti romantična. Uz čašu vina, topli poljubac i laganu muziku u pozadini.

A šta je ovo? Kiša suza.

Plačemo oboje.

Tek sam smogla snage da mu pružim ruke. Polako. Ne grabim ništa. Samo tražim da dodirnem moju srodnu dušu. Moju drugu polovinu. Mog Ivana.

Moju večnost.

Moju beskonačnost.