„A bila sam ružno paće“

„ Stano, otvoren je novi lokal. Mi, devojke, idemo večeras da se provedemo i da znaš zasigurno računamo na tebe“ – u glas su me obavestile drugarice. Nisu mi ostavile prostora da razmislim, nećkam se i, ne daj bože, da odustanem. One su odlučile, odredile mesto i vreme i moje je samo da dođem.

Uz gležnjače obukla sam streč pantalone i maleni crni top. A preko – e to je teško opisati. Košulju-tuniku u kojoj smo mama i ja dostigle vrhunac kreativnosti. Od sestrine poluprovidne haljine, na sreću zapravo jedne široke tunike, blještavih boja sa dominacijom fluorescentne narandžaste, mama mi je sašila košelju bogatih rukava. Na mestima gde su bili spajani delovi materijala mama je ubacivala trake sa belom osnovom i uzanim crnim prugama. Od njih je napravila i manžetne i visoku kragnu. Blještavo, senzualno, unikatno.

Veče je proticalo u lepoj, laganoj atmosferi, neprestanom smehu i međusobnom zadirkivanju nas nekoliko devojaka. Na osnovu pogleda momaka otvorile smo internu kladionicu – koja će imati najviše udvarača. Ja sam vodila.

A onda su nam se pogledi sreli. Zaledili. Sve je stalo. Samo on i ja. Moj Ivan. Moj pegavi, najbolji drug. Posle toliko vremena. On isti. Ja nova. I kao da smo magneti suprotnog naelektisanja, samo smo polako krenuli jedno prema drugom. Sami na celom svetu.

Ja sam njega odmah prepoznala. A kako i ne bih? Njegove pege ostale su urezane u meni. A kako je on mene odmah tako prepoznao? To sam ga pitala kasnije. Rekao mi je da me je pratio na društvenim mrežama, ali da ga je svaki protekli dan sve više udaljavao od mene. Sve je imao manje obraza a sve više straha da mi se javi.

Dok sam išla prema njemu nisam niočemu razmišljala. Nisam ni mogla. Srce je lupalo kao svi svetski bubnjevi. Ništa nisam čula. Ništa nisam videla. Samo Ivanove tamne oči. Ogledala sam se u njima. Naša putanja delovala je kilometrima duga. Usporena.

Najzad. Pružila sam mu ruku. Prihvatio je da bi me privukao još bliže i poljubio u obraze. Dugo. Toplo. Nežno. Dugoooo. Ukočila sam se. Nisam mogla da progovorim.

Mislila sam da sam moju ljubav zakopala. Duboko. Bez sunca i vazduha. Trajno. Dunoookoo. Najdublje. Ali, eto u jednom trenu potpuno se oslobodila. Hrupila je svom silinom.

Polako me je odvojio od sebe.

„ Stano, pa gde si ti? U stvari, pitam gde smo mi sve ove godine? Zašto smo dozvolili da ugasimo naše prijateljstvo?“

I dalje sam ćutala. Ja nisam ugasila samo naše prijateljstvo. Ugasila sam moju ljubav. Iskrenu. Trajnu. Jedinu.

„ Stano izvini. Ovo više ne sme da nam se desi. Već koliko sutra idemo na kafu da se dobro ispričamo. Mnogo je toga što treba da kažemo jedno drugom. Zovem te sutra.“

I opet me je poljubio u oba obraza. Toplo. Dugooo.

Okrenula sam se kao robot i vratila mojim drugaricama. Nisu me ništa pitale. Znam koliko su bile radoznale ali, hvala im, videle su moju ranjenu dušu, moje suze koje su zlokobno visile. Bila bi dovoljna samo jedna reč i da bujica suza krene.