29.
„ ZVRR! ZVRRRR! ZVRRRRRR!
„ Ko je sada? Alo“ – javila sam se jer mamica nije bila u stanju. Bilo mi je jako žao da je gledam. Nijedna mama ne treba da izgubi dete. I ona je sada jedva živa.
Javila se komšinica da se raspita da li smo čile vest. I nju je zvala policija.
„ Veštica. Ona i njen sin ubica“ – mrmljala je mamica.
Mamice nije van dobro. Uzmite vodu.
„ Hvala ti dete. Ne znam šta bih bez tebe. Sam te je bog poslao kod mene.“
Samo što je mamica legla čule smo zvono na vratima.

Zaledile smo se.
Nisam ni znala da imamo zvono na vratima. Nikada ga niko nije koristio.
Tako je zlokoban njegov zvuk. Otvorila sam vrata. Polako. Sa velikim strahom.
Na pragu stajala su dva policajca i još jedan čovek bez uniforme. Pustila sam ih unutra.
Tišina je bila bolna. Opipljiva. Mamica je jedva disala. Gledala ih je razrogačenim očima.
Da li se ovo stvarno dešava?
Da li je ovo stvarno istina?
„ Dobro veče gospođo. Izvinite što ovako kasno dolazimo. Čuli ste vest? Došli smo da potvrdimo da je vaš sin ubijen. Primite naše saućešće.“
„ Molimo vas da za početak proverimo podatke. Vaš sin je Milutin Milutinović?“
Milutin? Šta oni pričaju? To nije mamicin sin. Njen sin je Viktor. Ja to znam.
A zašto ih mamica nije ispravila? Ona potvrđuje da je to njen sin. Milutin. Da tako je rekla i komšinica.
Pa da. Mamica ima još jednog sina koga niko do sada nije spominjao.
„ To je vaš jedini sin gospođo? Vaše jedino dete?“
„ Da. To je moj jedini sin. Milutin.“
„ A da li poznajete Dragutina?“
„ Da. Njih dvojica su nerazdvojni i dobri drugari. Celog života od samog njihovog rođenja. Jel to javljeno da ga je Dragutin ubio? A zašto?“
„ Ne znamo gospođo. Upravo od vas smo hteli da čujemo osnovne informacije. Da li možete da pretpostavite šta je moglo da natera Dragutina na takav čin?“
„ Ne znam stvarno. Pa Dragutin bi za Milutina život dao a ne da mu život oduzme. Da li je nešto poludeo?“
„ Ne znamo, gospođo. Ne brinite. Sve ćemo da ispitamo i da vam javimo. Idemo sada kod Dragutinovih roditelja.“
„ Ne mogu da verujem da se Milutinu tako nešto desilo. Moj se sin družio u gradu sa Dragutinom. Šta li mu se desilo? Neko ludilo? Da ubije svog najboljeg druga? Pa oni su zajedno od samog rođenja. Uvek su bili zajedno. Kao blizanci. Rođeni su istog dana i nisu se razdvajali sve ove godine. Obojica su završili visoke škole. Ni majke ih nisu razdvajale. Kakvo je to ludilo?“
Mamica je ostala nema. Satima nije progovorila više ni reč.
Ja sam potpuno zaboravila na mamicine prženice. Osećala sam se kao da sam u nekom kovitlacu. Vrtlogu. Nisam znala šta da kašem. Nijedna reč nije bila prikladna. Suvišna. I šta da se kaže u ovoj situaciji?

Prvi put sam se zapitala kako se moja mama osećala kada sam prosto nestala. Sada mi je pred očima jedna majka. Gledam njenu tugu. Neizmernu tugu. Slušam tu tišinu. A šta je mislila moja mama? Šta sada radi? Posle toliko vremena bez ikakve vesti o meni. Ne. Ja to mora da prekinem. Mora da nađem načina da joj se javim. Da je smirim. Da se ne sekira više. Sada shvatam koliko sam bila nepravedna prema njoj.
Bože. Pa ja sam mislila da mrzim moju mamu. Da volim sve sem nje. Sada vidim koliko je to pogrešno. Ma kakvi pogrešno. Grešno. Nedozvoljeno. Ne znam koje najgore reči da nađem za sebe. Ali, pod hitno treba to da ispravim. Pod hitno ću da joj se javim. Samo da prođe ova situacija u kući.
A situacija se samo komplikovala.