27.
„ Nađa, čestitam ti. Evo tvoje diplome. I ti si sada završila osnovnu školu. I to uspešno i samo svojim trudom. I neverovatnom voljom. Da znaš da me je dirnula tvoja upornost. I tvoja mudrost. Odrasla si za kratko vreme. I to je tvoje početno blago sa kojim krećeš da gradiš svoju budućnost. Čestitam ti.“
„ Vidiš, sastajale smo se ovde kao neki zabranjeni ljubavnici ali, isplatilo se.“
„ Mnogo vam hvala učiteljice. Ne zovete se vi slučajno – Nada.“

„ Može li diploma da ostane kod vas. Još nije vreme da otkrivam istinu mamici. Sada je dovoljno da istinu znamo nas dve. Što vi kažete – sve u svoje vreme.“
„ Da. U pravu si. Strpljiv – spašen.“
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Kada sam se vratila kući bilo mi je veoma teško da sakrijem osmeh. Srećom, mamica je bila zagledana u svoj televizor, pa sam mogla slobodno u sebi da se smejem i radujem dok sam joj pravila večeru.
A, onda. Šok.
Stigla je ta vest.
Vest?
U stvari bilo je ovako.
Bila sam za šporetom. Htela sam da mamici napravim kraljevsku večeru. Da je častim za moj veliki uspeh. Većini je sasvim normalno da završe osnovnu školu. Samo jedan stepenik u životu.
Ali meni nije. Za mene, u ovim vanrednim uslovima, završetak osnovne škole je neverovatan uspeh. Događaj. Želim da ceo svet zaglim. I da pevam. Ali, u ovoj situaciji samo mogu mamici da napravim kraljevsku večeru.
„ Mamice, hoćete li slatke prženice da vam napravim? Nisam baš sigurna da znam kako se prave ali probaću.“
„ Sačekaj da ti pokažem kako se prave“ – mamica je polako ustajala sa svog ležaja i krenula prema meni.
„ Ajde, zajedno ćemo pa ti uči kako se to radi.“
Dok je mamica prilazila šporetu čule smo vest na televiziji – „ Mladić DD upucao je mladića MM usled restorana, naočigled gostiju, pa je presudio sebi. Izvršio je samoubistvo pre nego što je iko mogao da reaguje. Brzo i neočekivano“.
Vest nas je presekla. Ne znamo mladiće. Ali da se nešto tako desi. Stvarno strašno.
„ Kako je njihovoj majci kada ovo čuje. Da se ubiju. A njihove majke? Nisu mislili kako je njima sada. Strašno! Kažem ti – strašno“ – vidno potrešena mamica krenula je prema svom ležaju. „ Ne mogu da stojim. Napravi te prženice kako god znaš. Sada mi i nije do njih kada sam čila ovako nešto“ – žalila se mamica.
Nikada nisam videla ovakav nalet emocija kod mamice. Nisam je videla ni da se raduje ni da tuguje. Uglavnom je gunđala. Ali da se potrese zbog tuđe nesreće – e to nisam očekivala. Pa njen zlatni sin je dobro.
Da li treba takve vesti da daju na televiziji? Potresu se i ljudi na koje se ne odnose. Ne mogu ni da zamislim kako će biti njihovim roditeljima. Strašno tako ubiti i samoubiti se. Strašno.