33.
„ Da, gospođo. Teško mi je da vam ovo saopštim. Ali vaš sin se bavio trgovinom ljudima. Pre svega – devojkama.“
„ Čuli ste već da škole nije završio. Drago je bio voljan da mu pruži udoban život, da mu kupi šta god poželi.
Ali, vaš sin je otkrio „talenat“ u sebi da i sam dobro zaradi. I uspevao je u tome. Bio je mlad, zgodan, uvek besprekornog izgleda. Govorio je gradskim akcentom. Naučio je čak i dva strana jezika. Ulagao je u sebe. Ali, voleo je da ide prečicom.
Živeo je sa Dragom u njihovoj raskošnoj vili. Tu mu je bilo utočište. Brzo je razvio posao. Uspešno. U gradovima gde je vrbovao devojke iznajmljivao je luksuzne stanove. I da, zvao se Viktor.“
Viktor? E, sada ga prepoznajem. To je moj Viktor. Moj princ. Da li je istina da sam upala u ruke profesionalcu? A ja sam mislila da ću ja njega da iskoristim da se brine o meni. O glupačo jedna.
„ Izvinite gospođo na uznemiravanju. Telo vašeg sina biće sutra dopremljeno na seosko groblje da možete da obavite sahranu. Gospođo, ako vi niste u stanju, neka pođe sa nama gospođica da obavi proceduru i pripremu sve za sahranu. Da li se slažete?“
„ Uredu. Neka Mica sve završi.“
Iz mamice je bio izvučen i poslednji atom snage. Eto kako je sve to ispalo da je prava sreća što ima mene. Sada sam ja mamicin oslonac. Život mi je sve prokrenuo naopačke.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
„ Gospođice, rekli ste da ste im rođaka. Je li to tačno?“
Inspektor je odmah krenuo sa pitanjima. Čim smo seli u auto. A šta da mu kažem? Da ga slažem? Pa on već sigurno sve zna. Da kažem istinu? Da brukam samu sebe?
„ Ne nismo rođaci. I ja sam jedna od tih devojaka koje je Viktor, izvinite, Milutin obrlatio. Na prevaru doveo me je ovde da se brinem o njegovoj mamici. Maloletna. Bez ikakvih papira. Bez telefona. Bez para. Bez prava da sa nekim pričam. Potpuno je sve o meni izbrisano. Kao da ne postojim. Vremenom, kada sam shvatila šta sam samoj sebi napravila, najteže mi je bilo što nisam mogla da čujem moju mamu. Da joj kažem da sam živa. Ne, ne mogu ni da zamislim šta je tek ona preživljavala“
“ Gospođice, hoćete li da joj se javite?“
„ Da joj se javim? Kako? Sada?“
„ Da. U redu. Evo vam telefon. Zovite je.“
Zanemela sam. Šta da joj kažem? Kako? Knedla mi je u grlu. Suze. Ma kakvi suze. Čitava kiša mi je na licu.
„ Mama? Da, ja sam. Nađa. Da. Živa sam. Dobro sam. Mama izvini. Nisam htela da ovako ispadne. Volim te mama. Gde sam? Ne znam gde sam. Moj princ me je doveo u neko selo i tu ostavio da budem sa njegovom mamicom. Mama, moj princ je onaj Viktor. Čula si verovatno na televiziji. Piše i u svim novinama. Da, da, onaj što je ubijen. Ovde sam sa inspektorom. On mi je dao telefon da ti se javim. Poslaću ti moju adresu, pa, ako hoćeš možeš da dođeš kod mene. Ja bih volela da te vidim. Nemoj nikome ništa da pričaš. Ja idem sada da obavim pripreme za sahranu.“
„ Volim te mama. Vidimo se.“