22.
Vratila sam se sva smušena. Potištena. Pitala sam se stalno – šta mi se ovo dešava? Kako da nastavim školovanje? Zapravo, to bi bilo sjajno i za mene jedino ispravno. Da se nekako izvučem odavde.
„ Šta je Mico? Što si se tako pogurila? Zar su te boce vode tako teške? „
„ Ne, mamice. Nije mi ništa. Samo mi je hladno. Bilo mi je lepo na izvoru pa sam malo duže ostala. Ali mi je do kuće bilo baš hladno.“
„ Jesi li srela nekoga usput?“
„ Ne, mamice. Nisam srela nikoga. Celo selo spava“ – i govorim istinu – nisam srela usput. Srela sam na izvoru. Ali to joj i dalje neću otkrivati. Posebno ne sada kada kujem planove sa učiteljicom.
Hvala ti bože sto stvaraš dobre ljude.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
I pored svih obaveza u toku dana koje mi nisu davale ni trenutka slobodnog vremena, jedva sam čekala da padne mrak pa da idem na izvor.
„ Gde se ti spremaš?“ – pitala me je mamica.
„ Na izvor mamice. Da vam donesem vodu.“
„ Ma kakvu vodu. Duša mi je u nosu. Toliko si zaljutila onaj gulaš da mi ceo dan nije dobro.“
„ Ali, mamice. Vi ste tražili da iseckam celu onu ljutu papričicu.“
„ Ceo dan me ništa ne slušaš a baš si našla to da poslušaš. Ništa ne znaš ti dete. Uopšte ne razmišljaš. O svemu mora ja da mislim. Ajde, napravi mi moju poslasticu. Da ubijem ovu ljutinu u stomaku.“
„ Ona će na izvor. A ja ovde umirem – gunđala je mamica. Ova gradska deca baš nemaju obzira.“
Otišla sam bezvoljno u kuhinju da umutim mamici žumance sa medom i orasima.
„ Da umutim i sebi – razmišljala sam. Ne smem. Sigurno zna koliko imamo jaja. Ne mogu posle da je slušam kako sam joj pojela. Uostalom, ja sam se dobro snašla.“
Jednom prilikom setila sam se kako sam čitala kako operski pevači piju sirova jaja za dobar glas. Možda meni ne treba glas ali mi treba da budem zdrava i tako sam svakodnevno pila po jedno jaje još u kokošinjcu. Mamica nije ovde zalazila i nije ni mogla znati šta radim. Bila je to moja tajna. Još jedna. Tajna koja nikome nije škodila.
Brinulo me je što neću moći da idem na izvor. Dogovorila sam se sa učiteljicom. Misliće da sam odustala. Da neću prihvatiti njen predlog. A možda će shvatiti.
Sutra je nov dan. Videću šta će mi on doneti.
Polako sam se popela u moju sobicu. Dočekali su me mrak i moja mala maca. Zagrlile smo se i zajedno zaspale.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
„ Mico! Mico! Oj, Mico! Gde se sada to dete zavuklo? Po ceo dan mora da je dozivam.“
„ Evo me, mamice. Prala sam veš. Šta vam treba?“
„ Kako šta mi treba. Moja voda sa izvora. Ajde, idi i brzo mi donesi.“
„ Izvor – o to sam htela da čujem. Izvor – kako ta reč lepo odzvanja u mojim ušima. Idem da vidim učiteljicu.“
Stani Milena. Šta ti je? – opominjala sam samu sebe. Hoćeš da mamica vidi da se raduješ odlasku na izvor? Odmah će joj nešto biti sumnjivo. Uspori. Budi bezvoljna. Ovo radiš zbog mamice. Polako!
„ Mamice, otišla sam. Vi odmorite. Donosim vam vodu, ne brinite.“
„ Ajde dete. Ajde već jednom. Nema života u ovom detetu. Sva je usporena i bezvoljna. Eh, kakva sam ja bila u njenim godinama – gunđala je mamica spremajući se da gleda svoju seriju.