15.
Sumorni dani
Sumorni dani sporo su prolazili. Neprestana kiša napravila je blato svuda oko kuće. Imala sam samo čistu stazu do kokošinjca. Do kapije nisam ni išla. Nisam imala potrebe. U kući je bilo svega što nam je trebalo. Čim bi nešto od namirnica ponestajalo, stigao bi paket. I sve je bilo u redu. Mamicin zlatni sin o svemu se brinuo.
Mamica je i dalje uredno imala svoja tri obroka. Imala. Šta imala, ja sam joj pravila. A ja? Ja sam jela šta sam stigla da pojedem dok sam njoj spremala. Uglavnom sam jela presnu hranu, jer do kuvane nisam mogla da stignem. Mamica je jela kao mećava.
„ Nisi ovo loše spremila – imala je običaj da kaže – Ja ovo bolje spremam. Ali sada ne mogu. Ubiše me leđa. A i noge me sve teže služe pa sam primorana da jedem ono što mi ti spremiš“ – gunđala je i pre i posle obroka, ali, nije ga se odricala.
Meni nije trebalo puno. Malo zimnice, parče domaćeg hleba, za koji sam postala ekspert. Kajmak koji sam skidala sa mleka koje sam kuvala za mamicu. Srećom, nije volela taj kajmak tako da je za mene postao prava poslalstica. Naše gradsko mleko nema takav kajmak.

Jedan deka donosio nam je svakog jutra tek pomuženo mleko. Deka je bio divan. Uvek lepo raspoložen. Vedro je pričao o selu tako da sam polako počela da upoznajem selo iz njegovih priča, Zavoleo me je pa je meni posebno donosio mleko u manjoj flašici. Naučio me je da ga sakrijem i ne pokazujem mamici. Mleko sam pila krišom sama u mojoj sobici. I to nekuvano. Kažem vam ovo tiho da me mama ne čuje.
Da. Sada sam ga delila sa mojom macom. Čim bi počela da ga pije, podigla bi glavu i nežno bi me pogledala. Kao da keže – „Hvala ti što se brineš o meni“. Ona je sada moja najbolja drugarica. Ma šta pričam – najbolja. Jedina. Sada samo nju imam.
I hvala ti bože što si mi je poslao. Da ne poludim pričajući sama sa sobom.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
A pričala sam. Ne nisam se jadala. Nism plakala. Nisam čak ni tugovala. Zašto? Da li bi mi to pomoglo? Ne. Ne bi. Naprotiv. Još bi mi bilo gore. Prihvatila sam situaciju. Prihvatila sam mamicu. Da. Mogla sam da budem neposlušna, gruba, bezobrazna. Na neki način zavisila je od mene. Bile smo same. Na neki način bila je oslonjena na mene. Ali, da li bi to bilo u redu? Da li je ona kriva? Ili možda njen zlatni sin?
Ne. Kriva sam ja. Samo ja. Htela sam lep i lagodan život. U ovim mojim malim godinama mislila sam da je to moguće.

Nađi imućnog momka i ne mora da ideš u školu. On će da bude tvoja potpora, tvoj oslonac. On će se brinuti o tebi.
Da. Tako sam sebe ubedila. Mama me je odvraćala. Pričala. Vikala. Ali ja sam sebe ubedila sam u pravu a da je ona protiv mene. Zar ne vidi da će meni biti dobro?
Da li sam ljuta na mamicinog sina?
Ne znam.
Nije me naterao ni na šta. Naprotiv. Bio je vrlo strpljiv. Prosto nežan. Uspeo je da me ubedi da mi mama ne želi dobro. Da mi je život sa njom težak. Sputan. Jadan. A on će mi pružiti sve ono što nisam imala. A zaslužujem da imam. Ubedio me je da sa svojim malim godinama zašlužujem sve.
I ja sam poželela sve. Miran i udoban život. Da idem na more. Da putujem. Da imam topao dom. Bez svađe i sa punim frižiderom. Nisam tražila mnogo. U mojim godinama nisam ni mogla da tražim mnogo.
A on mi je sve to obećao. Bio je uverljiv. Bez pritisaka. Bez povišenog tona. Bez sile.
I ja sam, draga moja maco, mislila – evo, bog mi je posalo mog princa. Da tako sam ga zvala – moj princ. Za njega je znala samo moja drugarica. Mami sam rekla da on postoji tek onog dana kada sam je napustila. Pokidala sam sve veze sa njom. Jer, ona je zla. On me je u to ubedio. Nije mi trebalo dugo da me ubeđuje.
Da. To se zove – ispiranje mozga. Pričala mi je mama o tome. Ali tada ja to nisam shvatala. Kako može neko da ti ispere mozak? Kako? Mozak ili imaš ili nemaš. Tvoj je. Nije to stvar koju staviš pod tuš, uzmeš sapun i ispereš ga. Svašta. Ne. To nije moguće.
Da, moja maco, to je itekako moguće. Eto, on je to uradio sa mojim mozgom. Sada mi je jasno. Nije mu trabao sapun. Samo lepe reči.
Odabrao je mene. Možda je gledao i druge devojčice. Ali, odabrao je mene. Ne zato što sam lepa, visoka, vitka. Ne. Već zato što je video tugu u mojim očima. Video je moju bednu garderobu. Video je da sam stalno samo sa jednom drugaricom. Iskusan je on. Znao je da pročita sve te znake. Video je jasno devojčicu koja ima probleme. Prišao mi je nežno ali proračunato. I ubedio me je da je on moj spasilac. A meni je bio potreban neki čvst oslonac.

Oca gotovo da sam zaboravila. Ostale su u sećanju samo neke slike. Sličice. Sama sam želela da ih što više smanjim i zaboravim. U njima su bile samo svađe mojih roditelja. Beskonačne svađe. Ne znam ko je bio u pravu. Ali, kada je tata umro krivila sam mamu i za njegovu smrt i za sve što nam se posle dešavalo.
Sada mi je jasno. Uporno je pokušavala da nađe nekog muškarca da zauzme ulogu mog novog oca. Ali jasno u tome nije uspevala. Nalazila ih je na pogrešnim mestima. Njima je bio potreban samo krov nad glavom a ne neko derište da se o njemu brinu.
Tako smo se vrtele u krug. Ja sam tako shvatila da je važno imati muškarca kao oslonac u životu. Žena ne može sama. Mora da ima da se na nekoga osloni. Mislila sam – ja ću naći pravog.
I eto, šta sam našla – prevaru. Prevaru isto kao i moja mama. A mislila sam da sam bolja od nje. I šta sam uradila? Zarobila sam samu sebe. I postala sam, u ovim mojim malim godinama, drugome oslonac. Oslonac mamici. I oslonac tebi, moja mala maco.
Možda je tako trebalo da bude. Možda si me ti bože uputio na ove staze. Da odrastem. Da ojačam. Da na ovaj teži način naučim da je snaga u meni. Moja snaga je u meni. Moj oslonac sam ja sama.