24.
Stiglo je proleće. Sneg se odavno otopio. Zemlja je spremna za obradu i pripremu za sadnju.

Zavolela sam da radim u povrtnjaku. Mamica me je sve naučila šta treba da radim. Povrtnjak je bio iza kuće pa mi je to posebno odgovaralo što niko nije mogao da me vidi. Tek sada sam želela da budem nevidljiva.
„ Micooo! Micooo!“
„ Molim mamice“ – dojurila sam iz povrtnjaka.
„ Ajde, skuvaj nam kafe.“
„ Dobar dan, drage naše komšinice“ – javila sam se mamicinim komšinicma ogovarašuma. Prvi topao dan i evo odmah su došle da ispitaju šta ima novo.
„ Odmah mamice, stiže kafica.“
„ Mamice, mlado ti je ovo dete. Jel završila školu? Što je ne pošalješ u školu da makar osnovnu završi?“
„ Školu? Kakve korisri od škole? Ni ja je nisam završila pa šta mi fali. Neka je. Dobro joj je ovako. Ne brinite vi našu brigu.“
„ A, Milena? Šta ti kažeš? Pitamo mamicu što te ne pošalje u školu? Šta ti kažeš?“
„ Ja sam zadovoljna ovako. Meni je dobro. Uradiću kako mamica kaže.“
Mamica je bila veoma ponosna što je ovo čula.
„ E tako treba. Zapušiti im usta da ne laprdaju bez potrebe. E, Mico, svaka ti je na mestu“ – rekla mi je kasnije mamica.
Kafu su pile traćareći o drugim seljanima. Čula sam da najviše pričaju o nekom Dragutinu. Nisu prestajale da ga hvale. Ne znam ko je on ali po njima bio je momak bez mane i premca. Svaka čast da i takvi postoje.
Ali mene je brinula neka druga briga – da nisu videle da se satajem sa učiteljicom. Možda sada samo provociraju? Ma, ne. Ne. Niko nas nije video. Tešila sam samu sebe. Ne bi valjalo da nas je neko video. Preneće mamici a ona će reći svom „zlatnom sinu“. Ne. Mora da budemo pažljivije. Sastajaćemo se još kasnije. Po mrklom mraku.
Druženje sa učiteljicom puno mi je koristilo. Nikada nisam baš volela knjige i učenje a sada sam prosto gutala knjigu. Uživala sam u učenju i prepričavanju učiteljici šta sam naučila. Dobro sam napredovala. Učiteljica je bila oduševljena mojih znanjem. I mojom voljom za učenjem. Plan koji smo skovale jako dobro se odvijao na naše obostrano zadovoljstvo. Još par meseci i biću spremna da položim završni razred osnovne škole. Samo da naša tajna ostane tajna do kraja.

Učiteljica je u pravu – mora da stvorim moju budućnost. Ovo kako sada živim nije moja sudbina. Ne. Ovo je moj pogrešan izbor. Moja mladost. Glupost. Pre svega – nestrpljenje – hoću odmah i hoću sada – doveli su me ovde. Sudbina je da sam srela učiteljicu Nadu. Ali moj je izbor što sam prihvatila njenu ispruženu ruku. Njenu pomoć. O, kako je dobro što sam to uradila. Sada mogu da podnesem sve ovo kod mamice jer znam da polako pravim izlaz. Samo da tajna ostane tajna što duže. Neke stvari prosto ne treba pričati okolo. Dobro je i što nemam kome da pričam. Nada – moje svetlo na kraju puta.