14.
Stigla je jesen
Stigla je jesen. Vetar. Kiša. Duge noći. Hladnoća.
Stigao je paket. Zapravo, dva paketa. Jedan za mamicu. Sin joj je poslao ličnu hemiju, kafu, brašno, šećer i još mnogo toga. Sve što joj je trebalo i zbog čega nije morala da ide u obližnju seosku radnju.
Meni je poslao nešto tople garderobe i gumene čizme.
„ Moja mera. Sve mi odgovara.“
U kuću se uvlačila hladnoća. Mamica je imala jednu peć u dnevnoj sobi. I samo nju u celoj kući. Grejala se na drva koja joj je njen zlatni sin poslao.
Mamica je po ceo dan ležala na svom ležaju ispred televizora. Tu joj je bilo toplo. I kukala je stalno da je nešto boli.
„ Od nerada. Od dosade i previše hrane.“
Iz povrtnjaka sve je izvađeno. Mamica mi je pokazala kako se pravi zimnica i čuva povrće preko zime. To sam po prvi put radila. Ma šta radila. Prvi put u životu videla sam pravu zimnicu.- u gradu kupovala se već napravljena zimnica. Znam da su je drugi kupovali. Mi za to nismo imale para. Zimi smo, uglavnom, živele na krompiru.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
„ Mijau. Mijau. Mijau“ – čula sam neko tiho mijaukanje. Šta je to? Ja sam gradsko dete. Ne razumem se baš u raspoznavanje zvukova životinja.
Moje koke – o bože, zovem ih već moje koke, sada ih sve raspoznajem. Svakoj sam dala ime i super se sa njima ispričam. Mamica kod njih ne zalazi tako da mogu kod njih da boravim koliko hoću, dovoljno da im se izjadam. Samo njima. Bilo bi me sramota da nekome pričam kakva sam budala ispala. Da li sam budala? Suviše sam mlada da raspoznam zlo u tako dobrim manirima moga princa. Ma niko ne bi. Ni starija devojka a ne ja. Da. Mama mi je govorila ali ja nisam htela da je slušam. Ni govora. Zapravo, mislila sam da je ona zla. Da mi ne želi dobro. Niko nije mogao da me ubedi da promenim mišljenje.
„Mijau.“
Ponovo taj zvuk. Ne tuguj Milena. Pronađi odakle dolazi taj zvuk. Možda je nekome potrebna pomoć, kao i meni. Ali ja ne mogu da je tražim. Nemam od koga.
Krenula sam polako prema mijaukanju koje nikako nije prestajalo. Razgrnula sam jedan žbun u bašti i ugledala malo mače.
„ Joj! Kako je malo. A belo kao sneg. Pa šta ću ja sada sa tobom?“
„ Ako ga ostavim – uginuće. Ne. To ne mogu da dozvolim. Poneću ga u kuću. A šta će mamica reći? Ona nema nijednu životinju u kući. Ma mora da je spasim. Poneću je pa šta bude.“
„ Kako da te uhvatim. Tako si mala. Strah me je da te ne polomim. Nikada u životu nisam dotakla ni jednu životu.“
Nežno sam uzela macu i stavila je u jaknu. Prestalo je mijaukanje. Stvorio se pakt.
„ Čuvaj me. Tvoja sam“ – govorila je maca. Gledala me je pravo u oči. Znala je da ću je čuvati.
„ Šta ti je to u ruci?“ – začuđeno je gledala mamica.
„ Vidite je. Našla sam maleno mače. Vidite kako je mila i sitna. Morala sam da je spasim.“
„ Ne dolazi u obzir da mi se mačka mota po kući. Neću dlake. Radi s njom šta god hoćeš ali ne u mojoj kući.“
„ Ali, tako je bespomoćna. Mogu li da je odnesem u moju sobu?“
„ Briga me. Samo da se ne mota po kući. Da mi ne skače po stvarima i hrani.“
„ Ne brinita. Paziću na nju.“
Odnela sam macu u moju sobicu. Moj zamak. U moju slobodu.
„ Maco, ovde ćemo nas dve da delimo prostor. Ne brini. Ovde će ti biti dobro. Ovde je hladno ali ja ću te zagrejati.“
Napravila sam joj udoban krevet od neke stare korpe. Uživala je. Bila mi je zahvalna.
„ Jadno mače. Vidi, odmah je zaspala. Zna da je sada na sigurnom. Ti si sada moja drugarica. Sa tobom ću moći o svemu da pričam. Sada spavaj mirnim snom a ja idem da ti pripremm mleko.
Njoj sam pomogla. A kako ću sebi da pomognem?