38.

„ Sećam se kada sam bila mala volela sam da se uvučem kod vas dvoje. Niste se bunili. Odmah ste mi pravili mesto da legnem između vas. Bilo mi je dovoljno da osetim vas i vaše mirise i da osetim sigurnost. Znam da si govorila – ovom detetu ne treba ni da pričaš priče, ni da je maziš, ni da je grdiš što još nije zaspala. Zaspe iz cuga samo što legne između nas. Moje prijateljice imaju muku da uspavaju svoju decu a meni je dovoljno samo da joj dam malo mesta u našem krevetu i evo je – odmah spava dubokim snom. Moje blagodarno dete – ja sam bila ponosna kada sam slušala te tvoje priče.“

„ Da to je bila istina. Bila si mnogo dobro dete. Poslušna. Vesela. Pričalica. U kući je bila tišina samo kada si ti spavala. Sve smo govorili – O, dobro je. Zaspala je. Da nam se malo uši odmore.“

Mama i ja spavale smo zajedno u mom malenom krevetu u mojoj malenoj sobi na malenom tavanu. Njena toplina, njen zagrljaj, njen dah na mom vratu polako su mi vraćali snagu. Sećanje na lepo detinjstvo davalo mi je snagu da verujem u sutra. Snagu da ću biti u stanju da donosim dobre odluke. Mnogo je vremena preda mnom. Treba ga iskoristiti pažljivo, racionalno. Organizovano. Sećam se, mi smo bili jedna vrlo organizovana i skladna porodica. Mala i mlada ali vesela. Puna ljubavi. Nije bilo puno para ali mama je znala da uredi da nam život bude udoban. Više se ne sećam njihovih svađa. One su bile posledica sve težeg života – otac je sve češće bio bolestan. Više na bolovanju, ležeći u svom krevetu a manje na poslu. Nije on kriv, ali tako se desilo. Mama je radila za dvoje. Umorna i nervozna. Uvek je govorila – „eto šta se desi: bolest i beda kad uđu na vrata, ljubav izađe kroz prozor“.

A, onda, kao grom iz vedrog neba. Desila se nesreća.  Neka budala pijana izletela je autom u punoj brzini na crveno svetlo i pokosio je mog tatu. Tako mi je mama govorila. Mama je samo plakala i besciljno išla po kući. Ja sam ćvrsto držala mog prišanog medu i sklanjala sam se od svih. Šta će mi drugi ljudi oko mene kad nema mog tate?

Dani su prolazili. Crni. Tužni. Uplakani. Ja sam ućutala. Kome da pričam? Ko da me sluša? Mog tate nema.

Mama je bila ljuta. Kako? Zašto da se to desi takvom čoveku? Zar je red da zlo pobedi?

Vreme je prolazilo. Nas dve smo se udaljavale. Tuga nas je rzdvojila umesto da nas ujedini. Ja sam htela tatu nazad. Mama je htela muža nazad.

Jaz imeđu nas postajao je sve veći.

A zašto? Zbog maminih pogrešnih odluka.

Gledajući me kako patim za tatom, mama je odlučila da mi „nabavi“ novog tatu. I tako je počeo slom. Ona je stalno bila u potrazi da mi nađe novu očinsku figuru. Ali ja, jedno razmaženo derište – kako je ona u svom besu govorila – nisam bila zahvalna. Naprotiv. Bila sam bezobrazna. To je trajalo dugo. Njeni pokušaji su bili stalni. Znala je da me iznenadi sve većim greškama u svojim izborima. Za nju je to postalo prosto opsesija. Što sam se ja više protivila i prigovarala to je ona jače navaljivala.

„ Znaš od kad si ti otišla ja sam sama. Odjedanput sam shvatila da mi ne treba niko. Samo ti. A tebe nije bilo. Znaš, ja sam sve te muškarce dovodila zbog tebe. Nije mi sada jasno kako sam mislila da može neko, bilo ko, sa ulice, da ti zameni oca. Još sam te terala da ih zoveš „tata“. A ti si odbijala. Zatvarala si se sve više i više u sebe. A ja sam onda još više navaljivala. Kada si otišla i ja ostala sama kao da mi je Bog seo pored mene i rekao – „i šta ćemo sada? Zabrljala si. Mnogo si zabrljala. E sada se dobro isplači pa kada ti suze stanu i kada ti taj maleni mozak isperu, sedi i smisli šta ćeš dalje“.

Danima sam vraćala film našeg života unazad. Ti si mi lepo govorila a ja te nisam slušalal. Uvek si mi govorila – „ne dovlači te budale u našu kuću. Ne može ni jedan da bude moj otac. Meni trebaš ti a ne oni“.

„ Ali, ja sam ti majka. I tu sam. Tebi treba očinska figura da imaš oslonac.“

„ Oslonac. E to si me naučila. Da tražim oslonac. E to je bila greška. Obe smo je skupo platile.“

„ Znaš. Gledala sam mlado devo. Da bi se održalo u životu potreban mu je oslonac. Kad ojača, oslonac se skloni ali drvo ne pada. Ostaje uspravno. Imalo je oslonac u pravo vreme. Eto, ja sam glupavo mislila da neki muškarac može da bude tebi oslonac. A eto uvek je bilo da je zapravo on hteo da se oslanja na mene. I mene je to iscrpljivalo pa sam bes istresala na tebe. Izvini sine. Izvini za sve greške koje sam pravila. Nisam to radila zbog nedostatka ljubavi. Naprotiv. To sam radila zato što sam te volela. Izvini sine.“

„ Znam mama. Sada kada sam i ja napravila istu grešku. Sada sve znam. Izvini što te nisam razumela. Izvini što te nisam slušala. Sada tek razumem šta su značile tvoje reči – „govorim ti za tvoje dobro“.