Zdravo. Moj duboki naklon svim mojim čitateljima. Zahvalna sam vam šo ste zainteresovani da pročitate šta ja to pišem. Zato sam, zahvaljujući vama, napisala novu knjigu – „Ružno pače“ – tako su me zvali. Posvećujem je svima koji imaju svest o potrebi promene, a posebno onima koji je sada nemaju. Treba uvek raditi na sebi. Lako je biti grub, nezadovoljan, aljkav i ružan. Ali, potrudimo se da budemo lepi, zdravi – i fizički i mentalno, pametni i kulturni. Nije potrebno mnogo truda, ali se isplati. Probaj i uspećeš! Zadovoljstvo i sreća koje se dobijaju zauzvrat ničim se ne mogu zameniti.
Srećno na tvom putu preobražaja !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
- „Ružno pače – tako su me zvali“
„ Ružno pače“ – tako su me zvali. Tepali. Govorili iz milošta. Tako sam ja to razumela. Pače je lepo. Malo, meko, nežno. I ja sam mala. I ja volim da me neko miluje. Da me voli. Da mi se obraća lepim rečima.
A šta znači „ružno“? Kako to da razumem? Kada sam bila mala nisam razumela. Sada mi je jasno. Sada mi je jasno šta znači „ružno pače“ – mala, debela, ružna. Dobro je to što sam ovako kasno shvatila. Sada mogu da razumem sa manje trauma. A, možda su mogli i ranije da mi razjasne. Spasili bi me mnogih neprijatnih situacija.
Rođena sam kao treća devojčica u porodici. Jasno vam je da se očekivao sin. Ne. Nije to bila nada. Sa punim pravom – očekivao se sin. Bilo je puno devojčica u našoj familiji.
„ Ko da smo ukleti, bre. Pa gde je to muško da preseče?“ – govorili su odrasli članovi posle svake trudnoće u familiji.
„ Pazite kada birate te devojke – opominjali su stariji – Gde ih samo nađoste? Sve do jedne felerična.“
„ Ma vidiš ih kakve su. Nisu one ni sposobne sinove da rađaju“ – pridružili su im se ostali članovi familije.
„ Još će nam se i koreni ugasiti.“
„ Ko će lozu da nam produži?“
„ Jadni mi sa ovim snajama. Nestaćemo k’o da nismo ni postojali.“
Sve su oči bile uprte u stomak moje mame.
„ E vala snajo, ajde nam ti obraz osvetli. Evo, sada sva su nadanja na tebi. Nemoj nas sada ti izdati.“
Mama me je nosila devet meseci nekako drugačije nego predhodne dve ćerke pa je i ona sebe ubedila – „Biće sin, više sam nego sigurna.“
„ I dođe moj dan. Rešila sam da se pojavim. Puštala sam vas svašta da pričate. Kako vas nije sramota! E, dalje neće moći. Evo dolazim. Samo još malo. Ne, neću mnogo da te mučim mama. Hoću da mi se raduješ kada me vidiš. Evo. Tako. Samo još jedno naprezanje i eto me. Mama, tu sam!“
„ Bravo. Devojčica. Zdrava i lepa. Mama, vidite je. Smeši vam se. Ova će biti mamina miljenica. Čestitamo.“
U porodilištvu svi su mi se radovali. Svi sem moje mame.
„ Opet promašaj. Kako kući da se vratim? Pa zar je takav problem roditi sina?“
Telefon se oglasio. Javiće im radosnu vest. Rodila sam se ja.
„ Čestitamo, dobili ste ćerku. I majka i beba su …“
„ Da li je mguće? Prekinuli su vezu? Možda slučajko. Nije problem zvaće ponovo.“
Telefon se ponovo oglasio.
„ Da prekinula se veza. Dešava se. Supruga je rodila ćerku. Obe su do… Šta je sa ovom vezom? Opet se prekinula. Svašta.“
U familiji muk.
„ Pa zar opet? Nemamo više snaja. Gotovi smo. Ode naše prezime niz vodu. Ugasi nam se loza.“
„ A ja? A ja? ’El pitate za mene? Hvala na pitanju – dobro sam.“
Ne znam koji je dan bio tužniji. Dan kada sam se rodila ili dan kada sam došla kući? Dobro je što ih nisam bila svesna jer bih možda i sama plakala nad mojom sudbinom. Žao mi mene. Strašno. Svi su bili tihi i utučeni. Kao da je, ne daj bože, smrtni slučaj. Samo su mi se starije sestre radovale. Štipale su me, vukle, gnjavile a ja sam mislila da je to ljubav. Mama se svima izvinjavala. Ali, šta je tu je – greška je napravljena.
