34.
„ Hvala vam mnogo inspektore. Ovo mi je mnogo značilo. Sada tek shvatam težinu moje odluke koju sam donela. Najgore što sam okrenula leđa osobi koja me je najčistije i najiskrenije volela.“
„ Znate gospođice, mi smo već par meseci na tragu Viktoru. Imali smo informacije da lepe devojke nestaju netragom. Sve više su nam se javljali njihovi roditelji. I uvek su po dve nestajale. Viktor ih je vrbovao u raznim gradovima. Nalazio ih je na internetu. Birao ih je prema njihovim slikama sa kojima su se hvalile na društvenim mrežama. Stupio bi u kontakt sa njima. Bezazleno za početak. Uvek bi izabrao dve devojke i došao bi u njihov grad. Iznajmio bi luksuzan stan. Bio je lep momak pa je i njima godilo da izlaze sa takvim momkom. Pun manira. Vodio ih je na večere, izlete. Kupovao lepu garderobu. I potpuno bi ih opustio. Onda bi ih doveo da prespavaju kod njega pred put koji im je obećao.“
„ Put je bio u jednom smeru, sa koga bi se samo on vratio. Vraćao se kod Dragutina.“

„ A kako vi sve to znate?“
„ Kažem, pratimo ga već neko vreme. Znali smo da devojke nestaju ali nismo znali kako i zašto. Njihov nestanak prijavljivala je njihova rodbina mnogo dana kasnije pa je bilo teško vratiti fim i ući mu u trag. Pre toga devojke su se javljale porodici vesele i zadovoljne. Nikome ništa nije bilo sumnjivo.“
„ Analizom tragova iz drušvenih mreža sve češće pojavljivalo bi se jedno ime – Viktor. Ali, opet ćorsokak. Nisu postojali nikakvi podaci o Viktoru. Nijedna slika. Nijedan podatak. Pa smo počeli da pratimo lepe devojke koje su kačile svoje slike po internetu. Bilo je to traženje igle u plastu sena. Dug i skup način. Ali, nismo imali izbora.“
„ I posrećilo nam se. Dve naše grupe videle su istog mladića sa dva različita para devojaka. Večerali u restoranu hotela. Uvek na najlepšem i najprometnijem mestu u gradu. To mu je bio manir. I niko ništa nije sumnjao. Sem naših inspektora. Sada smo znali koga da pratimo. Bili smo uporni, tihi, neprimetni. Shvatili smo da Viktor ništa ne sumnja. Sa devojkama je bio opušten, veseo, šarmantan. Nije se okretao oko sebe. To je bilo jasno da ništa nije sumnjao. Radio je po uobičajenom principu. Ono što nama olakšava jeste što takvi ljudi rade po šablonu. On je svoj šablon zakucao. Bio je uspešan. Bez buke i trauma po njega. I ko bi posumnjao? Ali, eto. Što kažu – nema savršenog ubistva. Upravo je šablon što i nama olakšava da uđemo u trag i da ga pratimo.“
„ Pa šta se desilo onog dana kada je ubijen? Zar i tada nije imao šablon? Čula sam da su i tada bile sa njim dve devojke.“
„ E! To se i mi pitamo. Postoje dve verzije. Možda ćemo saznati koja je prava. A možda i nećemo. Možda je odgovor odneo Drago sa sobom u grob.“
„ Kako? Ne razumem.“
„ U obe verzije sigurni smo da je Drago saznao da Mile ne odlazi na službeni put kao on. Da radi. Već da se zabavlja sa devojkama. A odakle mu onda pare? Bio je zbunjen. Možda ga je pitao ali sigurno nije dobio pravi odgovor. Verovatno ga je Drago pratio, ili je unajmio privatnog detektiva. To ćemo već utvrditi. Elem, polako je skupljao kockice. I ono što je znao nije mu se svidelo. Njihov odnos, njihov život u vili nije bio poremećen. Pouzdano znamo. Dosta se o tome šuškalo. Ali to niko nije govorio naglas. Drago je bio uticajan čovek. Pouzdan, dobar, pošten, tako da su ljudi imali obzira prema njemu. Što bi se mešali tamo gde im nije mesto?“
„ Elem, sada kreće prva verzija: Drago je sumnjao da ga Mile vara sa tim devojkama. Video je da su zgodne, srećne i nasmejane u njegovom društvu. Drago mu je posvetio celi život i nije mogao da “proguta” da ga Mile vara. I to sa devojkama. Verovatno je poslednja dojava bila kap koja je prelila čašu. Došao je u restoran i desilo se šta se desilo. Ubio je Mila i sebe jer nije hteo ni sa kim da ga deli.“
„ A druga verzija’“
„ E. Druga je verovatnija. Nje smo se kasnije setili ali, sve je moguće, da je tačnija.“
„ Rakoh, Drago ga je već neko vreme pratio. Mile, normalno, ništa nije sumnjao. I tog kobnog dana dojavljeno je Dragu gde je. Seo je u auto i došao u restoran.“
„ Ali, ako ste ga i vi pratili i bili u restoranu, zašto niste uspeli da sprečite ta ubistva? I vaši su bili tamo u isto vreme? Zat ne?“
„ Tačno. I bili smo spremni da ga uhapsimo. Nismo još imali dovoljno sigurnih dokaza ali hteli smo da spasemo bar te dve devojke. Ali, javili su nam da se Drago upravo parkirao i da ide prema restoranu. Rekli smo našoj ekipi da ništa ne preduzimaju dok ne vidimo razvoj događaja. Ipak je Drago bio viđen čovek i nismo hteli da se istrčavamo.“
„ Jer, nama je bio cilj da ga uhapsimo i primoramo da nam otkrije šta se desilo sa ostalim devojkama. Da ih spasemo ako je ikako moguće. Ko zna gde su sve one? U kom belom roblju?
„ Sedeli smo na pristojnoj udaljenosti i posmatrali ono što se dešava. Drago je prišao Milovanovom stolu. Devojke su zagraktale kada su ga prepoznale. Bile su ushićene. Lep i poznat pa još i poznaje njihovog Viktora.
A on je lagano prišao i još dok Mile nije stigao ništa da progovori Drago je ispalio prvi metak. Mile je pao mrtav. I, onda čuo se i drugi pucanj i videli smo kako i Drago pada. To je bila neverovatna brzina. Sigurno je vežbao. Spremao se na ovakvo nešto.“
„ Elem. Šta je druga varijanta? Drago je saznao čime se Mile bavi. Nehumano, nezakonito, krivično. On bi mogao da plati najbolje advokate. Možda bi i oslobodili Milutina zbog nedostatka dokaza. Jer dokazi su bile te jadne devojke. Ali, one su nestale bez traga. Ali ceo taj proces izneo bi na videlo mnogo toga što Dragu ne bi odgovaralo. Verovatno bi mu se uništila karijera. Ne. To nije hteo da dozvoli. Nije hteo da prolazi kroz to. I rešio je da ubije Milutina da ne bi prolazio kroz sudski proces. A pošto ga je neizmerno voleo, on je bio njegov život, isplanirao je da oduzme i sebi život. Da jednog spasi i da on pođe za njim.”
“ I ja verujem da se to desilo. Dok smo priskočili sve je već bilo gotovo.“

“ A šta je sa devojkama?“
„ Čula se još uvek vika i vriska devojaka. Bile su šokirane. Eh, a tek kada smo im ispričali šta bi im se desilo da nije došlo do ovog dvostrukog ubistva, e, tek tada su zaplakale i ljubile nas. I zahvaljivale. Ali, koliko devojaka nije tako završilo, ne znam da li ćemo saznati. Eto, gospođice i vi ste zahvaljujući svemu ovome sada slobodni. Kada vam dođe mama vraćate se kući?“
„ Ne znam. Videću.“
„ Kako sad pa to? Zar niste srećni što ste sada slobodni?“
„ Da. To sigurno jesam. Ali, ovde sam več dugo. Nekako sam se navikla na ovaj život. Na selo. Mada do sada nisam imala pojma gde sam. Ne znam baš ni sada. Ne poznajem našu zemlju dobro pa ni sada mi nije jasno koliko sam udaljena od moje mame. Ali, nekako mi je lepo ovde. Da vam se pohvalim. Ovde sam završila i školu. U tajnosti. Ja verujem u dobre ljude. Videću šta ću. Ali, to sada i nije bitno. Ajde da završimo sve kako treba za sahranu.“