20.
Prolazili su dani jednolični i hladni. Uuu. Baš hladni.
Ne mamici. Ona se iz tople sobe nije pomerala. Ja sam bila zadužena za sve ostalo. Čim bi nam nešto falilo od namirnica ili ogreva, mamicin sin bi svojim paketima sve regulisao.
Jednog dana, od velike hladnoće zamrtle su vodovodne cevi.
„ Mamice, nema vode u kući. Šta ćemo sada? Kako ručak da skuvam? Kako da se okupam?
„ Da. Zamrzle su cevi – mirno je odgovorila mamica.“
„ Vas to ne brine?“
„ Što bi me brinulo? Otopiće se kada popusti ova hladnoća. To se dešava. Ništa strašno.”
„ Ali ja ne mogu ništa da radim bez vode.“
„ I nećeš. Sada ćeš lepo da izađeš napolje. Malo razgrni površinski sneg i onda napuni snegom ove velike lavore i donesi ih kući.“
„ Pa šta ću sa tim snegom?“
„ Kako šta ćeš? Otopićeš ga i imaćeš vodu. Čistiju nego iz česme.“
„ Ja to nikad nisam radila. Nikad nisam videla da to neko radi.“
„ Ajde, ne kukaj dete više. Nego idi i uradi kako sam ti rekla. Ova gradska deca ništa ne znaju. Samo znaju da kukaju. Sve im je teško – gunđala je mamica smeštajući se polako na svoj ležaj.
„ Nemam kada ni da se odmorim od ovog deteta. Evo, i serija samo što mi nije počela.”

Obukla sam se najtoplije što sam mogla i izašla sam na sneg. Zaista je beo. Ovakav nije u gradu. Lagano sam sklonila gornji sloj snega. Ispod njega sneg je bio nestvarno beo. Prosto kristalan. Privukla sam lavor i počela polako da ga punim.
„ Uh. Ovo baš i nije lako sa ovim čarapama na rukama. Šta ću, mora da ih skinem. Au, au! Ala je hladno. Smrznuće mi se ruke. Trudiću se da budem brza. Da požurim nazad u kuću.“
„ Kako? Već sam potrošila ovu vodu. Šta ću sad? Ajde nazad po sneg.“
I tako sam nekoliko puta dnevno izlazila iz kuće da naberem sneg – kako sam volela da zovem moj novi posao.
Ruke su platile danak. Postojale su sve crvenije. Nisu stizale ni da se oporave a već sam morala da idem po novi sneg. Uveče jedva sam čekala da idem na izvor da u njega zaronim moje jadne ruke.

► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄

„ Dugo se nismo videle“ – čula sam već dobro poznati glas. Glas učiteljice Nade.
„ E baš nismo morale ni sada“ – promrmljala sam.
„ Šta si rekla? Nisam te čula.“
„ Ništa. Kažem ovde je jako lepo.“
„ Kakvi lepo – predivno. Šteta što je izvor tako mali pa ne mogu seljani da ga iskoriste u šire zdravstvene i komercijalne svrhe. Ali, ok. Makar nama koristi. Volim uveče da se operem ovom vodom. Povratim svu energiju koju sam u toku dana potrošila. Uskoro će i zimski raspust da se završi pa mi počinju nove celodnevne obaveze u školi.“
„ A koliko ti imaš godina? Rekla bih da si vrlo mlada.“
„ Napuniću uskoro petnaest.“
Nisam baš bila raspoložena da razgovaram. Zapravo toliko sam malo pričala preko dana da mi je čak počelo da prija. Želela sam da budem nevidljiva. Ali, izgleda da mi to sa učiteljicom neće poći za rukom.
I gde baš ovde da naletim na seosku učiteljicu.
„ Jesi li ti završila osnovnu školu? Ti nisi završila osmi razred? Jeli tako?“
Kako da joj odgovorim? Da je slažem? Ne. Ovo je pametna žena. Zna da sabere dva i dva.
„ Ne. Nisam. Napustila sam školu i došla ovde.“
„ Ali, zašto se nisi odmah ovde upisala. Ja bih te preuzela. Super bismo sarađivale.“
„ Donesi mi dokumenta da te upišem pa da nastaviš školovanje. Ne možeš da ostaneš bez škole.“
Nikada nisam bila nešto posebno oduševljena školom. Mnogo toga sam propustila u školi. U školi nisam mogla baš sve da razumem, a kod kuće nisam imala koga da mi pomogne. Vremenom naučila sam da nikoga ništa da pitam. Šta sam znala – znala sam. Za ostalo sam se provlačila. U početku mama je vikala na mene, grdila, urlala. Uuu koliko je vikala. Kažnjavala a onda je digla ruke.

„ Radi šta hoćeš. Baš me briga – govorila mi je mama. Čisti ulice, baš me briga od čega ćeš živeti. Ja za sebe imam koliko mi treba.“
Nije imala ni za sebe. Sve je davala svojim muškarcima. Za mene ništa nije ostajalo.
„ Alo, mala, gde si odlutala? Kažem ti donesi mi dokumenta da te upišem da završiš školu.“
„ Dobro“ – tiho sam obećala.
Kakva dokumenta? Kada sam odlazila od kuće nisam razmišljala ni o čemu. Posebno ne o školi i dokumentima. Stvarno, kako sam bila glupa. Nemam ništa. Nikakav trag da postojim.
„ Odlično – odgovorila je Nada. Ajde, žurim da se što pre okupam ovom vodom. Vidimo se opet. Kaži mi samo kako se zoveš. Ne mogu da verujem da te nisam pitala.“
„ Milena.“
„ Zdravo mala. Vidimo se Milena.“
„ Laku noć“ – odgovorila sam joj misleći – kako da se otarasim ove učiteljice. Nije ona loša nego ja ne želim da pričam o sebi. Da. Najbolje je da dolazim još kasnije na izvor.
Da. Mamici još uvek neću pričati za učiteljicu. Uvek me pita da li sam nekoga srela.
„ Ne. Nisam mamice. Ja idem kasno. Tada celo selo sedi u svojim toplim sobama. Na izvor idu danju. Ne, niko me nije pitao mamice. Da, znam našu priču ako me neko pita.“
Ali, naša priča ne prolazi kod učiteljice.