36.
Mama mi je mnogo pomogla oko priprema za sahranu. Nažalost, kroz tuđu tugu nas dve smo našle jedna drugu. Bog nas je spojio na čudan način.
Možda i ne.
Mora nešto da ti priznam. Već dugo mislim na mamu. Kako je? Šta radi? Da li i ona misli na mene? Da li je živa?
Svako veče kada sam bila u mojoj sobici pričala sam mojoj maci o mami. Ne znam šta se desilo, ali sećala sam se samo lepih stvari. Svako veče po neka uspomena. Lepa. Lepršava. Čak i taj silni kropmir, na kome sam joj nekada zamerala. Sada je u meni izazivao tople uspomene. I sanjala sam je. Često sam je sanjala. Bila je lepa, graciozna u svojoj visini. Razbacivala je svoju prekrasnu kosu na sve strane. Stalno je nešto pevušila i mene grlila. „Moja najlepša devojčica – tako mi je govorila. Moje veliko braon oko.“
Ne, nema slučajnosti. Ja sam je dozvala u mojim snovima. Bog to sve lepo uredi. Bila sam uporna a i zato što sam se sećala samo lepih stvari, zato mi je doveo moju mamu.
„ Znaš mama, moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći.“
„ Šta pričaš dete? Kakva pogibija? Tu sam. Živa i zrava. Kakva ti je to priča? Da. Tačno je. Otac je bio jako bolestan a onda mu se desila i ta strašna nesreća.“
„ Čekaj. Čekaj. Ne ljuti se. To je mamicina priča za selo. Da im ne bi objašnjavala odkud ja ovde mamica im je ovo ispriča i umirila komšinice. Ne možeš ni verovati koliko su znatiželjne. Došle su sa milion pitanja. Svašta nešto ih je zanimalo. Ali, mamica ih je odmah presekla. Sažalile su se na mene i prestale sa zapitkivanjem.“
„ A šta sam ja onda sada?“
„ Ti si moja tetka koja nije mogla za stalno da se brine o meni pa me je mamicin sin doveo ovde. Oni su mi, inače, daljni rođaci. Ti si mi tetka po tatinoj liniji.“
„ Znam sine. Ali, ako se nešto izlanem?“
Sine. Uvek me je tako zvala. Sine. Zar joj ja nisam ćerka? Uvek sam se zbog toga ljutila. A sada? Sada me prosto miluje kada mi kaže – sine. Bože, koliko sam bila željna da je čujem kako mi kaže sine. I ja ću tako da zovem moju ćerku.
Samo kada je bila ljuta i kada je prigovarala govorila mi je – dete.
Ne, majko. Zovi me – sine koliko god želiš.
„ Ti, mama, nemoj mnogo da pričaš. Ako te neka komšinica nešto i pita pričaj istinu. Samo ne spominji da sam ti čerka. Da ne bi pogrešila slobodno kaži da imaš svoju ćerku kod kuće sa kojom sama živiš. Nisi bila u mogućnosti i mene da podižeš. Ako te pitaju zašto toliko ličimo kaži da je to normalno jer sam ćerka tvog rođenog brata. Ista smo krv.“
„ Dobro, ako vas dve tako kažete tako će i biti. Mamice, treba li vama neki lek? Ili bilo koja pomoć? Mamice, vi ništa ne brinite. Mi ćemo sve uraditi šta treba i kako treba. Vi nam samo kažite kakvi su običaji kod vas da nešto ne pogrešimo.“
Mamica je bila tiha. Zahvalna.
„ Deco, ne znam šta da vam kažem. I tuga i sramota me izjedaju. Muka golema. Ne shvatam šta se desilo. I sve pred mojim očima. Toliko laži a ja sam u sve verovala.“
„ Nemojte tako mamice – tešila je moja mama. Normalno je da ćete verovati svom sinu. Uostalom, on je bio dobar sin. A to što je radio, pa kako bi mogli da znate. To nije znala sigurno, ni Dragova mama. Niste znale jer su oni hteli da vas toga poštede.“
„ Eto. Što narod kaže – istina uvek izbije. Potiskuj je, maži, laži, ali sve se na kraju sazna – žalila se mamica. I kako se sazna? Na najgori mogući način. Da ne može ništa da se ispravi. Nikad se čovek ne zadrži na jednoj laži. Uvek sam mu to govorila kada je bio mali – Sine nikad nemoj lagati. Jedna laž uvek stiže drugu. Ali čovek nije sam. Uvek se nađe neko će da otkrije laž. Dovoljno jednu laž da otkrije i krene lavina. Ne znam gde je greška? Gde je puklo?“
„ U pravu ste, mamice – smirivala je moja mama. To što se sve skupa desilo strašno je. To je sigurno. I nema ispravke. Ali, mamice, vi tu ništa niste krivi. Nemojte se time opterećivati. Na vama je samo da se svoga sina sećate lepo. Sa vašom ljubavlju i ljubavi koju je on vama uzvraćao.“
„ Mamice, vidite mene. Hvala vam. Mene ste spasili. Nas dve smo se lepo slagale. Zar ne?“
„ Hvala bogu, sine. Hvala vama majko što ste je lepo vaspitali.”
“ Bile su pre tebe još dve devojke. Prvo jedna. Samo se doterivala i baš ništa nije htela da radi. Kada me je sin pitao kako se slažemo ja sam mu rekla istinu. Da sam tada znala pravu istinu ja bih ćutala i hvalila je. Ali ne. Rekoh šta rekoh i on se odmah stvorio ovde i odveo je. Još je ona vikala na njega. Šta si ti umislio? Da živim na selu? Da ti majku čuvam? Kakvi čuvam. Da joj kuvam, perem mazim i pazim? A ti da se švrćkaš po gradu. E to mladi gospodine nećeš da gledaš. Pali auto i idem odavde. Nisam više čula za nju. Ja nisam pitala, on je nije spominjao.
Ubrzo, doveo je drugu devojku. O, pa ta je bila još gora. Samo je vikala po kući – „Gde ti je sin? Što ne dolazi po mene? Šta on misli da ću da ostanem ovde? U ovoj rupi? Ovo nazivate kućom? Nemaš gde da se okreneš!“ – vikala je. Nije prestajala – „ Odmah da dođe po mene ili ću ja sama da odem.“
I on je odmah došao i odveo je. Ništa nisam pitala i on nije pričao o tome.
E, onda si došla ti. Tek sam sa tobom mislila da će biti problema. Mlada, dete. Šta ti znaš? Ali, hvala bogu, nisam bila u pravu. Kad god me je pitao za tebe ja sam te hvalila. Nisam te hvalila. Govorila sam istinu. Čak se čudio što sam te pustila da ideš na izvor. Jeste, bilo mi je pomalo čudno što stalno pita za izvor ali ja sam mu uvek govorila da nema zašto da brine. I bio je zadovoljan. Videla si i tebi je slao pakete.
E, dete moje – duboko je uzdahnula mamica – ne znam kako da ti se izvinim. Ali, i zahvalim. Sramota me je da te u oči pogledam. A tek selo? Šta li tek oni u selu pričaju? Došlo je njihovih pet minuta da ispiraju usta sa mojim sinom. I šta da im kažem? Sve što kažu u pravu su. Ne mogu da im zamerim. Deco moja, ljuta sam samo na sebe što nijedan znak nisam videla. Sigurno ih je bilo. Ali svaki sam tumačila na svoj način. Zatvarala sam oči i pravila se da je sve u redu.“