16.
Pao je prvi sneg
Pao je prvi sneg. Sve se zabelelo.
I padao je. Padao je. Padao je.

Dvorište je postalo nestvarno. Kao iz bajke. Došlo mi je da istrčim napolje i da se valjam po snegu.
Ali, kako ću? Šta da obučem?
Mamica nije imala da mi da neku toplu garderobu. Njoj to nije bilo neophodno. Zimu je provodila ispred televizora u svojoj toploj sobi.
A šta ću ja?
Srećom, mamica mi je dala dva para vunenih čarapa.
Vunene čarape? Nisam znala da to postoji. I sigurno nikad ih ne bi kupila. Sada su bile moje rešenje. Jedan par sam obula a drugi par stavila sam na ruke. Makar da dođem bezbedno do kokošinjca.
Koke su nosile sve manje jaja. A mamica nije odustajala od svoje poslastice – umućenog žumanca u medu. Još uvek nisam i sebi napravila. Ali, hoću!
Jedanput, slučajno polizala sam kašičicu i, vau, ala je ovo lepo.
Ali, mamica je jako vodila računa o zalihama hrane. Nije mi nikada branila ali stalno mi je govorila da hrana mora da se štedi. Jer zima je duga.
Tako sam se ja odricala od svega da bi bilo dovoljno za mamicu.
Kilaža mi je bila na minimumu. Ali, začudo, imala sam snage. I što je još važnije nisam pala u depresiju. Ne. Bila sam ravnodušna. Bilo mi je svejedno šta donosi sutra. A i gde ću? Ja, zapravo nisam ni znala gde sam. Pitala sam mamicu jedanput. Vrlo mi je čudno odgovorila ali ništa mi nije rekla o selu. Samo sam znala da nikome ništa ne treba da pričam o sebi. A šta bih im pričala? Da sam ispala poslednja budala. Zaljubila se u pogrešnog. Drži me ovde kao slugu. Ma, kao roba.
A gde ću? Nemam ni para, ni garderobe. Ni telefona. Ništa.

Dugo nisam razmišljala o mojoj mami.
Mama.
“ Jel je ona sada – mama? Prvi put da je ovako nazovem.”
„ Čuješ li maco? Sada mi je jasno da me je ona volela. Sve što mi je govorila bila je u pravu. Samo da je imala strpljenja da sednemo i na miru pričamo o svemu. Kao ti i ja, maco. Možda bi je tada i poslušala. I evo dokle smo stigle.“