U srednju školu uplovila sam neprimetno. Sama sam odabrala školu. Gimnaziju. Kao razuman i logičan sled. Sve sam sama obavila i niko me u familiji nije ništa ni pitao. Svima je to bilo normalno.
Sećam se kada su sestre nastavljale školovanje posle osnovne škole. Oba puta zasedala je familija. Svako je davao predloge iz svog ugla posmatranja. Ili bolje rečeno – iz ugla posmatranja prema svojim potrebama:
„ Najbolje je da ide u frizere pa da uvek imamo frizure, uredne i moderne.“
„ Ja sam za zubnog tehničara. Da pravi zube. Svi smo u godinama kada nam trebaju novi zubi. A znate koliko to košta.“
„ Ja mislim da treba da bude maser. Ubiše nas leđa a nemamo para da idemo kod masera.“
„ More, kuvarica pa da radi u nekom dobrom restoranu. Oni su odlično plaćeni.“

„ E bolje je da bude poslastičar. Znate li koliko košta jedna torta? Čitavo bogatstvo.“
„ Učiteljica je pravo zanimanje za ženu pa da nam unuke uči.“
„ Jeste, baš ti je dobar izbor. Da je deca nerviraju čitavog života. Ne, nego medicinska sestra. Znaš koliko bi joj uniforma lepo stajala.“
„ Da li si ti normalna? Da joj stalno kukaju bolesnici. Ne dolazi u obzir. Ona je dama i treba da radi kao sekretarica.“
„ Kako da ne. Pa da joj se direktor istresa stalno na njoj. Ne može naše dete niko da nervira. Vaspitačica da bude i kraj.“ – priču je uvek završala tatina mama.
E baš me interesuje šta će zasedati za moju školu. Ja sam već odabrala, ali baš me interesuje kakvi su njihovi predlozi.
Ali, zasedanja familije povodom izbora moje škole nije bilo. Jedino što su govorili bilo je:
„ Jasno vam je – obraćali su se mojim roditeljima – Stana mora na visoke škole.“
Ne mogu reći, nisam ih čula, ali mora da su dodali i ovo:
„ Kad ste već omanuli da rodite malu i debelu, pustite je da završi visoke škole. Mora se priznati – pametna je. Jer ona na udaju ne može da računa.“