Govorim ti za tvoje dobro

12.
Mj novi prijatelj – knjiga
„ Šta to nosiš u ruci, Mico? Kakva ti je to knjiga?“
„ Ne znam, mamice. Našla sam je kod mene na tavanu. Sređivala sam sobicu i našla ovu knjigu. Pa rekoh, ne smeta mi i da je pročitam. Da malo skrenem misli. Možda će mi koristiti.“
„ Ako, dete, ako. Ja već godinama nisam ništa čitala. Oči me izdaju a svetlo mi je slabo u kući. Oči me služe još samo za gledanje televizije.“
Poneću jednu stolicu u vočnjak pa ću tamo da čitam dok pijem kafu. Prijaće mi mala promena. Nisam ni ja neki ljubitelj knjiga a sada sam se baš oduševila kada sam našla ovu knjigu.

„ Dobro ti spomenu kafu. Ajde, skuvaj nam kafe pa ti slobodno idi u voćnjak. Odmori i ti.“
Tako sam i uradila. Skuvala sam nam kafe. Čak sam htela da napravim na brzinu i nekoliko palačinki da častim mamicu, ali odustala sam. Bolje da odem sada u voćnjak a uveče imaću dosta vremena za palačinke.
Na koricama knjige pisala je posveta:
„ Mom najboljem drugu na svetu, mom pratiocu, mom drugom ja, mom bratu blizancu.
Posvećujem ti ovu knjigu da te prosvetli, da ti pomogne da nađeš ispravan put u život, da ceniš prave vrednosti i da naše čiste duše nađu naš raj.
Uvek tvoj
Drago“
Ko je Drago? I komšinice su ga danas spominjale. I kome je ovo uputio? Spominje brata blizanca. Pa da. To nije mamicin sin. Ova se knjiga slučajno ovde našla. Znači da je htela ja da je pročitam. Pa jel znaš šta – i hoću.
Pronašla sam dobro mesto u voćnjaku. U hladu, naslonjena na drvo oraha sa kafom u ruci krenula sam u avanturu. Kažem u avanturu, jer uvek me je bilo teško naterati da nešto čitam. A sada sam napravila čitav ritual. Ponela sam i mali jastuk da se naslonim na drvo i još jednu stoličicu da mi bude sto za kafu. Čak sam usput ubrala jednu jabuku i jednu krušku. Na sve sam mislila.
„ Sreća je posledica ličnog napora. Borite se za nju. Težite njoj. A kada postignete stanje sreće nikako ne smete postati nemarni u tome da je zadržite. Mora da ulažete veliki napor, da uvek plivate uzvodno u toj sreći, na njenoj površini. Ako to ne uradite sreća će vam iscureti.“
Sreća? Meni priča o sreći? Zar je sreća što sam se našla ovde? Da, kažem ovde jer ja ni ne znam gde sam.
„ Sreća je posledica ličnog napora. Borite se za nju.“
Kakav sam ja napor uložila? Nikakav. Moj napor je bio samo što sam se odrekla mame. A to nije sreća. To je nsreća.
Mamicin sin je uložio napor. Uložio je vreme, strpljenje, umeće pa i novac da mene odabere i osvoji i da me odvoji od stvarnog sveta i ovde dovede. Ja sam njegova sreća. Ali on u svoju sreću ne ulaže. Ne. Okrenuo je leđa svojoj sreći. A kako kaže knjiga, zato što ne ulaže u nju sreća će mu iscureti.
Već me je sam početak knjige zainteresovao. Pričala sam sa knjigom. Kao da se baš meni obraća. Ljutila se. Raspravljala. Ali, knjiga me je sve više uzimala pod svoje.
„ Um je kao plamen sveće. Nestabilan. Treperav. Stalno se menja. Oko njega duvaju surovi vetrovi naših misli i emocija. Plamen će goreti samo ako smirimo vazduh oko njega. Tek kada smo smirili buru misli i emocija.“
To je istina. I moja istina. U početku u meni je bila prava bura.
Da li da bežim?
Da li da vrištim?
Da li da budem bezobrazna?
Da li da budem povučena do sopstvenog gašenja?
Šta da radim?
Bura u glavi. Bura u srcu. Bura u telu.
Milena, pa ti si dozvolila da tom burom unuštiš tvoj mladi život. Bura u ponašanju. Bura u rečniku. Bura u emocijama uzburkala je moj odnos sa mamom do pucanja. Talasi su bili toliko veliki da su nas skroz prekrili. A kada se bura stišala pale smo na tlo razbijenih misli. Bura je sa sobom odnela ljubav. Ostala je samo praznina. I ja sam našla jedino rešenje – izašla sam iz te praznine.

A znaš šta? Trebalo je – da, sada znam šta je trebalo – trebalo je da se obe potrudimo da popunimo našu prazninu.
I znaš šta sam još shvatila? Nikada, ali, nikada nemoj donositi odluke, ne samo životne, nikakve, dok bura traje. Ja sam to uradila. Pa, evo gde me je bura dovela. U potpunu prazninu. Prazninu duše i prazninu nade.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Knjiga me je potpuno zaokupila. Grabila sam svaki slobodan trenutak da je čitam.
Opet se nisam dobro izrazila. Nisam je čitala, ja sam sa njom sve više pričala i sve bolje uspevala sam da spoznam sebe.
„ Gledanje unutra zahteva veliku suptilnost i veliku hrabrost – potpuni preokret u stavu prema životu i umu. Toliko smo navikli da gledamo napolje da smo gotovo potpuno izgubili pristup svom unutrašnjem biću.“
Nisam baš sigurna da sam sve razumela. Zapravo, mnogo toga i nisam razumela, ali jedno je sigurno – shvatila sam da krivicu za sve ovo što mi se dogodilo i za ovo gde sam sada, treba da prestanem da tražim u drugima. Nisu krivi samo moja mama ili mamicin sin. Ne. I ja sam učestvovala u tome. Da. Krivica je u meni. Da. Jesam mlada. Mnogo toga ne znam. Lako me je obmanuti i lepim a lažnim rečima prevariti. Lako.
A šta sam ja uradila?
Bila sam buntovna i mislila sam da je to moje pravo. Moje je pravo da ne slušam moju mamu. Zar je bilo teško da usisam kuću, obrišem prašinu? Zar je teško da spremim jelo da obradujem mamu kada umorna dođe kući? Zar je teško da dobijem dobru ocenu da se mama ponosi svojom ćerkom? Zar je to bilo toliko teško pa sam odabrala da mi je lakše da budem buntovna?
I znaš šta sam shvatila? Više je buntovan onaj koji nije u pravu. Jel to realno? To je pravo ludilo. I gde to vodi? U rasulo. Pogledaj mene. Gde sam ja – u rasulu.
A znaš li šta je još gore? Ja nisam sama na svetu. I moja mama je sada u rasulu. Zbog mene. Mene posledice nisu interesovale. A sada shvatam da su posledice pogodile obe.
„ Karma znači da sve što radimo – telom, glavom i umom, ostavlja odgovarajuće posledice.
Karma se ne troši kao druge stvari niti postaje nevažeća. Ne mogu je uništiti ni vreme, vatra ni voda. Sve dok ne sazri njena moć ne prestaje.“
Ovo je moja karma. Evo šta rade pogrešni izbori i pogrešna dela. I pogrešne misli. A ja sam samo mislila da će moj princ sve da mi stvori a da ja ne mora ništa da uložim u to. I ne samo to, nego da gradim moj život u raju, raju kakvog sam ja zamislila, na suzama i preklinjanjima moje mame.
E to ne biva. Negde se plati. Ja evo plaćam. Dokle? Ne znam.