21.
Već nekoliko dana nisam srela učiteljicu. Upalilo je što sada dolazim još kasnije.
Ali, ne. Od učiteljice nije mi bilo spasa.
„ Evo i mene. Ovih dana dolazila sam ranije pa se nismo srele. Jesi li našla dokumenta“ – odmah me je pitala.
„ Ne. Nisam. Kada mi se sve to desilo nisam razmišljala o školi i dokumentima.“
„ Ništa strašno. Sredićemo mi sve. Ti kreni u drugo polugođe. To je u ponedeljak. Za dva dana. Baš se radujem da učimo zajedno. Imamo samo dva đaka u osmom tako da će nam biti baš drago da nam se pridružiš.“
„ Pa, ne znam. Videću sa mamicom da li će ona da odobri. Ona voli da sam ja stalno kod kuće. Uvek nešto treba da joj se uradi.“
„ Znam da je stara i da joj treba pomoć. Ali, rođaka ti je. Biće joj drago da ti pomogne da završiš školovanje. Sigurno će želeti da ti ispoštuje želju tvojih roditelja.“
„ Ma kakva rođaka“ – provalilo je iz mene. Nastavila sam bez zadrške, nisam disala. Morala sam da se ispraznim. Ovakva žena zaslužuje da zna istinu – „Doveo me je ovde njen sin. Mislila sam da me voli, da je zaljubljen u mene i da hoće da me upozna sa svojom mamom. Ali, ne. I sada mi je jasno. Doveo me je ovde da služim njegovoj majci. Mamici. Nije ona ni stara ni bespomoćna nego joj je lakše da ceo dan leži, kuka i meni zapoveda.“
„ Polako. Polako. Da ponovim da te bolje razumem. Ti nisi ovde svojom voljom. Jel tako?“
Ućutala sam. Shvatila sam šta sam uradila. Nepotrebno sam izgubila živce. Izletelo je iz mene sve što sam mesecima potiskivala u sebi.
Ali – rečeno urađeno. Nema nazad.
„ Milena, mogu li ja tebi nešto da pomognem?“
„ Ne. Nemojte ništa o ovome da pričate bilo kome. Ali, nikome. Ne želim da mamica sazna. Reći će svom sinu i imaću probleme. Dobro mi je kod nje.“
„ Ne brini. Neću ništa uraditi što će tebi smetati. Ajde ovako da se dogovorimo. U ovoj situaciji mi mora da budemo pametne i složne. Ja ću da ti donesem knjige. Ti uči pa ću ti omogućiti da privatno položiš razred.”
„ Kakvo učenje. U mojoj sobici tako je slabo svetlo da jedva i sebe vidim. Mamica mi po ceo dan zadaje neke poslove da nemam ni trenutka slobodnog vremena. Kakvo privatno polaganje. Nemam ja ni para.“
„ Ma, ja nemam ništa. Ja ni ne postojim“ – završila sam govor učitaljici sva crvena u obrazima. Vatra mi je izbijala iz moje nemoći.
„ Vidi, mala. Svetlo ćemo da rešimo. Doneću ti jaču sijalicu. I knjige ću ti doneti. Kad završiš vrati mi ih. Za plaćanje ne brini. Dugovaćeš mi to. Tvoje je samo da učenje ozbiljno shvatiš. I da nađeš vremena za učenje. Eto, to se jedino traži od tebe. Shvati svoju obavezu ozbiljno.“
„ Ali kako ću da polažem? Ko će tu još biti? Ne želim da me bilo ko vidi. Odgovara mi da i dalje budem nevidljiva.“
„ Ne brini. Sve ćemo to organizovati da tebi ne naškodimo a da ti staneš na noge. A to ne možeš bez škole.“
„ Jesmo li se dogovorile?“ – bila je uporna učiteljica.
„ Jesmo“ – saglasila sam se mada nisam verovala u to. I zašto se zove Nada? Treba da se zove – Napast. Nisam srela dosadniju osobu. Upornu. Možda je trebalo da i ja budem ovakva. A ne samo što sam se svađala sa mojom mamom. Sramora je da me vidi šta sam uradila od svog života.