Govorim ti za tvoje dobro
Milenin susret sa komšinicama
Leto je brzo prošlo. Nedelje su se samo nizale jedna za drugom.
Selo je dobilo neku novu energiju.
„ Mico! O Mico!“
„ Molim, mamice..“
„ Tu si. Dođi da ti nešto kažem. Leto je prošlo. Završili su se godišnji odmori. Deca kreću u školu. Kod većine naših komšija bili su im u gostima njihova deca i unuci na odmoru. Unuci ovde borave celo leto. Sada se sve to završilo. Dok su im gosti tu komšinice nemaju vremena glavu da dignu od silnih poslova. Vidiš i sama koliko ja imam posla a same smo nas dve.“
Jel to ona meni ozbiljno kaže? Ona ima posla?
Da li to ona ozbiljno misli? Pa mamica je celo leto preležala na tremu a ja sam kao leptir letela sa jednog posla na drugi.
„ Sada kada su im gosti otišli – nastavila je mamica – e sada će da se razmile po selu da se hvale i ogovaraju. Muka mi je da ih slušam. E, zašto sam ti sve ovo ispričala? Ja sam njima rekla da si ti ćerka nekih mojih daljnjih rođaka iz grada. Rekla sam im da su ti roditelji poginuli u autu i da sam te ja uzela da se brinem o tebi. Zapamti to. One su strašno radoznale. Samo da bi posle mogle da ogovaraju i prave svoje priče. Ti sa njima i nema šta da pričaš. Budi ljubazna. Odgovaraj kratko, sa da, ne, ne znam, možda. I od tebe je to dovoljno. Moju priču zapamti i ti je takvu ponavljaj.“
„ Sa njima ogovarušama samo – dobar dan a ja ću sve ostalo sa njima da pričam.“
„ Mico! Jesmo li se dogovorile?“
„ Jesmo mamice.“
Nisam je do sada čula da je toliko pričala.
Da. Dogovorile smo se. A kako bi drugačije?
Da im pričam da sam uplakanu majku ostavila bez pozdrava. Bez zagrljaja. Reči. Bez ikakvog traga. Zar da im kažem da sam takva ćerka? Ne. Bolja je mamicina priča.
Da nemam nikoga? Da imam samo mamicu?
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
„ Dobar dan, mamice. Danas je baš lep dan. Evo i mi smo krenule malo do radnje pa rekosmo da se i mamici javimo” – torokale su mamicine komšinice.
Bile su slatkorečive. Doterane za izlazak do radnje. Pričale su sa mamicom, a oči su im neprestano šetale levo-desno. Da sve upiju pa da posle natenane razvijaju film i ogovaraju do mile volje. Od jedne kafe do druge.
Mamica im do sada i nije bila mnogo interesantna. Zapravo, nisu ni volele da je slušaju koliko se hvali svojim sinom iz grada. Kao da i njihova deca nisu u gradu.
Ali, sada je situacija drugačija. Načulo se da je kod mamice neka mlada devojka. Ali, svi su došljaci otišli iz sela a ona je još uvek tu.
„ Ko je? Odakle je? Čime se bavi? Koliko joj je godina?“
Bilo je to mnogo pitanja za mamicu. i, hvala bogu, nekih novih priča u selu.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
„ Dobar dan, drage moje komšinice. Gde ste se uputile tako doterane? Mogla sam vas pozvati na kafu ali vidim da ste za putom“ – odazvala im se mamica ležeći na tremu.
„ Svašta od tebe mamice. Imamo mi sada vremena. Nismo već dugo pile kafu. Baš ti hvala što si nas pozvala“ – otvorile su kapiju i njih tri žurnim koracima pređoše stazu do trema.
Jedna je uspela da se smesti do mamice. Druge dve su sele na tronošce pored ležaja.
Sa užasom u očima gledala sam taj trenutak spuštanja debelih stražnjica na male tronošce. Da li će izdržati?
„ Mico! Mico! „
„ Molim mamice.“
„ Ajde, skuvaj nam kafu da se malo družim sa mojim dragim komšinicama.“
„ Mamice, a ko je ovo?“
„ To je moja rođaka.“
„ Rođaka? Nismo znale da imaš rođake – povikale su u glas.“
„ Daljna rođaka. Nisam vam pričala o njima. Nismo se često ni viđali. Znate već kako je sa tim ljudima u gradu. Po ceo dan rade. Nemaju oni vremena da nas posećuju.“
„ Pa, otkud ona sada ovde?“
„ Koliko ima godina?“
„ Kako se zove?“
„ Koliko će ostati?“
„ Skoro su joj roditelji poginuli. Probala je da živi kod nekih njenih rođaka, ali to nešto nije išlo pa sam je ja primila. A ko bi se drugi sažalio nego ja. Uvek se svali na moja pleća. Mamica može sve. I mome sinu je bilo žao pa ju je dovezao da bude ovde kod mene. Grehota je.“
„ I nemojte je mnogo pitati o roditeljima. Jadnica je toliko preplakala da više me sme na to da se podseća.“
„ Pa to je strašna tragedija – rekla je jedna od komšinica – strašno je kada odjednom samo ostaneš sam.“
„ Sreća je da ima tebe – rekla je druga komšinica – valja se pomoći. Vidi se da je jadnica utučena.“
„ I vidi kako je mršava – rekla je treća komšinica – nije joj lako. Sve je to izjeda. Mamice, pomozi joj da se oporavi.“
Mamica im je jasno dala do znanja da ne želi više da priča o meni, pa su nastavile sa drugim tračevima. I meni je tako odgovaralo. Dobro je što ne idem po selu pa se ni sa kim ne srećem.
Iskreno, ne znam ni šta bih im rekla. Stvarno – ko sam ja. Šta tražim u ovom selu? Zašto sam ovde?
Ne. Ne želim da razmišljam ni o čemu. Neću da razmišljam. Idem da radim. Posla ima na pretek.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
„ Mamice, upravo smo bile kod Darinke. Puno te je pozdravila. Dolazio joj je Drago. Ali, samo na kratko. Na par dana. Tek toliko da se nadiše našeg zdravog vazduha.“
“ I pojede malo prave hrane. Znaš već kako oni to rade u gradu. Sve jedu nešto na brzinu i nezdravo.“
„ Stvarno mi nije jasno gde se to toliko žure?“
„ Da si videla samo kakav auto vozi! Ko strela!“
„ Baš je uspeo njen sin. Stalno je na putu po svetu.“
„ Eh, kakva korist od toga. Darinka ga više vidi na televiziji ili u novinama nego uživo.“
„ Žali se, jadna. Ali, ko je sluša?“
„ Drago i Mile i dalje su nerazdvojni. Baš je lepo što se toliko vole.“
„ Da, da. Od samog rođenja su nerazdvojni. I nema na svetu takvog prijateljstva kakvo je njihovo.“
„ Bogami za primer.“
„ Samo, trebalo bi i da jedan drugog požure da se žene. Godine prolaze. Valjda ima dobrih devojaka i za njih?“
„ E, vala ne mora ni da žure. Mladi su. Uspešni. Naći će se i devojke.“
„ Ama, bre, kakve devojke? Njima trebaju žene. Decu da rađaju.“
„ U pravu si. Majke su im ovde same. Da im unuke dovedu da se svi raduju.“
„ Baš će deca da im trče da budu ovde u selu. Deca hoće da vide svet a ne da provode raspuste ovde sa babama. Baš ih babe zanimaju.“
„ A šta fali babama? Kako tvoji unuci dolaze? Šta bi njihovim falilo?“
„ Drugo su moji unuci. Drago i Mile su svetski ljudi. Neće oni da se zavlače u ovo naše selo.“
„ Nisi u pravu. Koreni treba da se čuvaju a ne da se stide njih.“
„ Šta vam je? Još ćete se i posvađati. Pustite da Drago i Mile sami odluče. Jel tako, mamice?“
Uh. Beše ovo žešća rasprava. Opasne su ove komšinice. Kad ubace u brzinu teško se zaustave.
Mamica je za sve to vreme ćutala. Ja ni ne znam o kome su sve to pričale, ali delovalo je kao da je to ni neinteresuje. Ćutala je i samo premeštala pogled sa jedne na drugu.
„ Da, u pravu ste. Neka njih dvojica sami odlučuju kada će se ženiti. Nije naše da se mešamo. I tako nas ništa ne slušaju. Odrasli su momci. Znaju šta treba da rade.“
Mamica je završila njihovu raspravu. Kafe su odavno popile. Ustale su kao po komandi.
„ Sedi ti, mamice. Idemo mi. Nemoj nas ispraćati. Mico, zdravo. Vidimo se.“
Uz galamu odeše mamicine komšinice.
Uh. Kakav mir je ponovo zavladao. I ovo sam preživela.
Ajde, Milena. Vrati se ti svom poslu.