19.
„ Mico! Mico! Oj Mico. Opet ne čuje. Stalno je dozivam. Koliko ta gradska deca vole ujutru da spavaju. Prespavaju najlepši deo dana.“
„ Molim, mamice” – sišla sam sva smušena. San me je dotukao.
„ Šta je s tobom dete?“
„ Ništa mamice. Nešto sam gadno sanjala.“
„ Eh ti snovi. Nekad nas raduju a nekad bolje da smo budni nego njih da sanjamo. E, vidiš, ja sam baš dobre volje. Sanjala sam mog zlatnog sina, ljubi ga majka.“
„ Evo, ja ću moj san da zaboravim a vi vaš pamtite i biće nam lep dan. U to ime stiže kafa pa da lepo doručkujemo.“
Mamica se lagano smestila na svoj ležaj. Sreća što rano ustaje pa naloži peć na kojoj mogu brzo da skuvam kafu. Baš je zgodna ova naprava. Olakšava mi život po ovoj surovoj zimi. Bilo bi lepo da i ja imam jednu u mojoj sobici. Da maci bude uvek toplo.
Uzivala sam u jutarnjoj kafi. Mamici je to bio ritual. A meni vreme odmora, spokoja i tišine. Mamica je volela da prvu kafu pije uz televizor i da ćuti.
I meni je to odgovaralo. Sa gutljajima kafe polako mi je iz misli odlazio i moj san.
Moj san nije bio slučajan. Imao je poruku.
Beg nije rešenje. Ne ako za to nisam spremna. A ako sam spremna onda to nije beg. To je odlazak. Tamo gde će mi biti bolje.
Mami mi je stalno govorila – „ Dete radi na sebi“.
Šta da radim na sebi? Da promenim frizuru, obučem drugu majicu? Stavim ruž? Uvek sam je razumela da je to neki fizički rad. Nešto što će se spolja videti. Da to ljudi oko mene primete.
„ Glavo luda. Baš ljude briga kakav si ruž stavila ili si uvila kosu. Važno je kakva si iznutra. To je rad na sebi. Da naučiš lepo da pričaš. A ne da se na mene izderavaš a drugim ljudima pognute glave da ćutiš. Ne. Nego da uvek znaš šta ćeš da kažeš. Da ne daš na sebe. Ali da se ne svađaš, nego da budeš argumentovana.“
„ Argumentovana? Šta ti to znači?“
„ To znači da im na lep, smiren i kulturan način dokažeš da nisu u pravu. Kažeš – ja se sa vama ne slažem iz tog i tog razloga.“
„ A ako se oni ne slože sa mojim razlozima? Šta ću onda? Da onda počnem da se ljutim?“
„ Ne. Ne ludice. Onda ti nastaviš da im objašnjavaš svoje razloge, ali smireno, bez povišenog tona. Kulturno.“
„ Hoće li ih to ubediti?“
„ E vidiš u tome je problem generalno sa ljudima. Onima koji to shvataju ili već znaju, tvoji argumenti nisu bitni. Oni isto misle i ne treba ih ubeđivati u bilo šta. Ima pametnih ljudi kojima ne treba pričati. Oni to već znaju. E, problem je sa onima drugima. To su oni glupavi i uobraženi i bezobrazni i koje nijedan argument ne može ubediti. Oni znaju šta znaju. Nažalost, uglavnom, pogrešno. Ali se drže toga kao pijan plota i njima ni ne vredi govoriti. Ali, moj ti je savet, sa takvima uvek budi staložena. Bez vike i naprezanja da ih ubediš. Kaži svoje i idi dalje. Jer oni samo hoće da se svađaju. Ako ne uspeju sa tobom da se svađaju preći će na drugog. Pusti ih. Neka idu što dalje od tebe. Ako, pak, vide da si spremna za svađu, veruj svojoj mami, bićeš im slatka žrtva.“
„ Nisam te baš sve razumela. Ali jedno shvatam – svađa nije rešenje. Pa zašto se onda nas dve stalno svađamo?“
„ E vidiš ti si ova druga grupa ljudi. Ne slušaš, samo teraš kontru.“
„ A ako sam ja takva zašto ti odgovaraš na moje svađe? Ja se ne svađam sama sa sobom nego sa tobom.“
„ Eto, verovatno sam i ja u drugoj grupi tih glupavih ljudi. Zato naše svađe nemaju kraj. Eto i to ti pokazuje da bar jedna od nas treba da radi na sebi i da pređe u grupu pametnih ljudi. Budućnost je na tebi pa očekujem da ti brže radiš na sebi.“
Ali nisam uspela. Nisam imala dovoljno volje, strpljenja, ali ni pravog učitelja. A onda je naišao on. Viktor, mamicin zlatni sin. Ja sam mislila da je on ušao u moje srce ali ne – on je ušao u moj mozak. I preokrenuo je moj život naglavačke.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Dan mi je bio veoma usporen. Sva sam bila teška. Breme sna nije me napuštalo. Sve sam radila po navici i ustaljenom redu. Prosto nesvesna.
Plašila sam se novog mraka. I novog sna.
Sa radošću sam dočekala mamicine reči – „ Mico, ajde idi do izvora . Donesi mi vodu. Ubiše me noge“.
Jedva sam dočekala i odjurila na izvor.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
„ Gde je to dete tako dugo?“
„ Uživala sam u izvoru mamice. Tamo je tako lepo. Treba zajedno da odemo.“
„ Ne pada mi napamet. Dok zima ne prođe ja iz kuće ne izlazim. Ajde, ogladnela sam čekajući te. Spremi mi večeru i napuni mi lavor tom vodom da mi se noge malo oporave.“
„ Odmah mamice.“
Nisam joj rekla da sam na izvoru upoznala učiteljicu Nadu. Pa da. Zato me mamica šalje ovako kasno da nikoga ne bih srela. Što manje pitanja to bolje. Dobro sam uradila. Neću joj reći.