Govorim ti za tvoje dobro

8.
Milenin princ nije se pojavio
Posle svih poslova, povukla sam se u svoju sobu. Da sačekam moga princa. Da malo odmorim. Da ne bih spavala u kolima. Uželela sam se moga princa.
„ Mico! Mico! Gde je to dete? Samo se gubi.“
„ Molim mamice.“
„Gde si? Šta radiš?“
„ Upravo sam spakovala stvari za povratak kući.“
„ E, to sam baš htela da ti kažem. Javljao se moj sin, ljubi ga majka. Kaže da ima neku gužvu oko posla i da neće moći danas da dođe. Gledaće da dođe iduće nedelje.“
Ovo nisam očekivala. Nije da mi nije lepo kod mamice, ali moj princ mi je obećao. Ma, dobro, sigurno nije mogao drugačije. Ma, proćiće i ova nedelja. Brzo.
Već za ova dva dana svašta nešto sam naučila. Radiću. Naćiću sebi neku zanimaciju. Srećom lepo je vreme.
Mamica je imala stari televizor i samo nekoliko programa. Ove serije zna već napamet. Garant. Neka ih gleda. Neću joj smetati. I tako me njeni programi ne zanimaju.
Mamica je legla na jedini ležaj u sobi. Stolice do nje i nisu bile udobne za sedenje, tako da sam od televizije definitivno odustala.
Neka, izaći ću na trem. Da se nadišem svih ovih mirisa. Ovde su i zvezde veće i blještavije. Ma ovde je sve lepo. Neće biti strašno da ostanem još nedelju dana. Prijaće mi. Čak sam za ova dva dana i na mobilni zaboravila. Ovo je raj. Da. Tako izgleda raj. Garant.

„ Mico! Mico! A večera?“
„ Večera? Ja nemam naviku da večeram.“
„ A to nije dobro. U ovoj kući večera je obavezna. Vi ste u gradu sve poremetili. Ne znate za red. I stomak ima svoj red.“
Moja se mama kasno vraćala sa posla pa nam je taj obrok bio i ručak i večera. A nismo ni imale para za više obroka.
„ Mamice, hoćete li da vam nešto spremim za večeru.“
„ Zato sam te i zvala. Počinje mi sada neka nova serija pa da ne propustim.“
„ Taman posla, mamice. Samo vi gledajte vašu seriju. Ja ću to časkom. A šta da vam spremim?“
„ Ništa posebno. Nekoliko prženica i salatu.“
„ Prženice? A kako se to sprema?“
„ Bre dete. Baš ništa ne znaš. Dođi da ti pokažem. Moj sin ih jako voli. I njemu spremi kada dođe. I to od našeg domaćeg hleba.“
„Naravno. Jedva čekam da mu pokažem šta sam sve naučila za ova dva dana.“
Ja nisam neki ljubitelj hleba. Iskreno rečeno nisam baš ni stizala do njega. Mamini muškarci jeli su ga u neograničenim količinama uz svaki obrok da je malo ostajalo za mene.
Nikada mi nije bilo jasno kako ih je nalazila sve iste. Kao po kalupu. Sve izgubljene duše. Više su se oni kačili za moju mamu nego što je bila ikakva šansa da oni njoj budu oslonac. Jedan je bio pijanica, drugi kockar, treći lenj a stalno gladan, četvrti uvek umoran, a reč iz usta nisi mogao da mu izvučeš. Od svih njih nisi mogao jednog dobrog da napraviš.
Valjda ih je nalazila na pogrešnim mestima? Kako se to kaže – nije ih nalazila u biblioteci – pa je jasno da bolji nisu ni mogli da budu.
Pogrešno! Pogrešno, majko!
Mene je moj princ našao u školskom dvorištu ili na putu do školskog dvorišta. Da. Ovo drugo. Skromno bi mi prišao, uvek sa nekom simpatičnom rečenicom.
„ Mogu li da ti pomognem? Tako nežne ruke ne treba da nose toliki teret.“
„ Zašto vas teraju da nosite toliko knjiga? Ne mogu da dozvolim da ti lome kičmu. Dozvoli da ti pomognem.“
„ Da li ti vidiš kako se ova staza raduje što tvoje lepe noge hodaju njom? I ja bih dozvolio da hodaš po meni.“
„ Najlepše cveće u ovom dvorištu uvene od ljubomore kada ti prođeš pored njega. Jesi li ti svesna da si ti najlepši cvet na svetu?“

„ Čim vidiš oblak na nebu osmehni se tim tvojim nevinim osmehom i on će se skloniti da sunce prospe svoj zlatni sjaj na tebe. Tebi samo zlato pristaje.“
Nemam pojma odakle mu sve te lepe reči, ali mene su osvojile. U njegovim očima ja sam videla da sam njegova kraljica. Zlato. Cvet. Šta još da poželim? Da kao leptir sletim na njegov dlan i da me ponese gde god hoće.
I tako sam uradila.
„ A, bre, Milena. Odlutala sam. Prženice!“
Mamica je isekla hleb na tanke kriške. Ali ne bilo koji hleb već onaj koji je sama napravila.
Majko, on miriše pri svakom sečenju. Čak i ja dobijam želju da ga jedem.
Mamica je posebno razbila tri jaja u činiji.
Majko, ova jaja prosto su crvena, čvrsta. A kako se mute! Ovo su, majko, jaja.
Ulje se ugrejalo na ringli. Mamica je krišku hleba potopila u umućena jaja i spustila u vrelo ulje. Brzo, kratko, jednostavno.
„ Mamice, sada mi je sve jasno. Idite vi da gledate seriju, a ja ću to da završim. Sada mi je sve jasno.“
Mamica me je poslušala.
Ma ovo nije teško.
Šta je rekla – prženice voli njen zlatni sin. Ma, nikakav problem. Ma, dobijaće ih svakoga dana. Očas.
Dok su se pržile nisam im odolela i jednu sam pojela.
„ Pa uz nju ništa ti ne treba. Topi se u ustima, a hrskava pri zagrižaju. Uživancija.“
Brzo sam ih napravila i odnela na stoćić kod mamice.
„ A gde je ostalo?“
„ Sve je tu, mamice.“
„ Ma pitam te gde je sir, paradajz, mleko?“
„ I to treba?“
„ Pa zar da ih jedem ovako prazne? Bre dete ništa te nisu naučili. Normalno da treba.“

„ Izvinjavam se. Evo stiže odmah i prilog.“
Milena, glupa. Ništa ne znaš. Zar se ženi takva večera sprema? Polovična. Dobro sam sada naučila da ne grešim kada mom princu budem spremala omiljene prženice.
„ Eto, začas sve gotovo. Ma šta mi je teško. Sa pesmom ću da provedem i narednu nedelju sa mamicom.“
Mamica je uživala u svojim prženicama. Jednu po jednu lagano je jela. Uz sir i paradajz uživala je u svojoj večeri. I seriji.
Ja sam ostala u kuhinji da je pospremim i dovedem sve u red. Mamica je uredna žena i ja ću to da postanem. Šta mi je teško. Nedelja ne traje večito i moj će princ doći po mene.
Završila sam sa sređivanjem kuhinje. Krenula sam prema mamici da joj se pridružim u večeri.
Večera?
Kojoj?
Ispred mamice svi su tanjiri bili prazni.
Kad pre? A ja? A za mene prženice?
Ostala sam gladna. Dobro da sam pojela bar onu jednu iz čiste radoznalosti.
Bez reči prišla sam mamicinom stočiću i pokupila prazne tanjire.
„ Bravo, Milena. Večera je bila odlična. Neću da te menjam. Najbolja si.“
Vidiš majko, kulturna žena. Zna da se zahvali i pohvali. Kada sam to od tebe čula? Mada, kada bolje razmislim, nisi ni imala razloga i prilike da me pohvaljuješ.
Dok sam prala mamicine tanjire na brzinu sam pojela jedan mali paradajz i dve kriške sira. Tek da ne odem u krevet gladna.
Nije mi teško.
Ma šta mi je teško? Proleteće i ova nedelja i eto mog princa, mog izbavitelja