18.
Noć je bila jako hladna. Svašta nešto imala sam na sebi. Ali, opet, hladnoća mi je ulazila u kosti. I maca se pored mene stalno vrtela i pokušavala da nađe dobar položaj za spavanje. Tišina je bila nestvarna. „ Da li to svi spavaju?“ u sobi je bio mrkli mrak.
„ Da li to i zvezde spavaju?“
„ Da li je ovo pravi trenutak?“
Polako sam ustala. Pazila sam da ne napravim nikakvu buku. Znam da mamica čvrsto spava, ali, ipak, treba biti pažljiv. Ne izazivati sudbinu.
Oblačila sam se u tišini. U mraku. Požurivala sam sebe koliko sam mogla. Ali toliko stvari mora da se obuče da se usput ne smrznem.
Završila sam.
Uzela sam nežno moju malu macu.
„ Maco molim te budi tiha. Da me ne odaš mamici. Idemo u slobodu. Put nam je dug. Krećemo.“
Škrip. Začula se stepenica.
Zašto tako glasno? Zar si i ti protiv mene?
Druge dve stepenice bolje su sarađivale sa mojim begom.
A onda škriiip. Zar opet? Nemojte to da mi radite.
I maca se uznemirila.
„ Nemoj i ti, molim te budi tiha. Idemo u našu slobodu.“
Sišle smo. Najzad. Uspele smo.
Tiho smo došle do ulaznih vrata. Škriiip. Da. Kako se nisam setila da ih podmažem? Probudiće celo selo. E Milena trebalo je da razmišljaš o tome.
Srećom da nisu zaključana. U selu niko ne zaključava vrata.
Još da pređemo stazu do kapije. Samo nas još to odvaja od slobode.
I to je završeno. Napolju smo. Van dvorišta. Sloboda.

Sneg je bio ogroman. Nikada nisam videla da sneg može toliko da napada. Noge su mi upadale do kolena u sneg. Macu sam čvrsto držala uz sebe. Samo da mi ne ispadne, da se ne smrzne. Sada je ona moja odgovornost.
Mrak je bio težak. Prosto mi je obavijao svaki moj pokret. A opet dosta se dobro videlo jer je beli sneg stvarao čudan kontrast.
„ Čekaj. Stani. Da li znaš kuda ideš?“
„ Ne. Ne znam. Pa ja ne znam ni gde sam. Ni koje je selo. Da li sam na ulasku ili na samom kraju sela? Gde idem? Gde ću da stignem?“
„ Ne. Možda je bolje da idem na drugu stranu? Da. To mi se čini da je bolja strana. Da. Idem tuda.“
„ A gde sam sada? Ne znam koliko već idem. Ne znam ni gde sam. Ne vidim kuće. Samo sneg. Sve veći. Progutaće me. Sve se teže probijam. Sneg mi je do struka. Hladan.
Sviće.
Zraci sunca se odbijaju od sneg. Ubadaju mi se u oči. Zaslepljena sam od ovog silnog belila.
Sneg mi dolazi do brade. Da se vratim? A gde? Pogledam iza sebe. Nema mojih tragova. Kako? Odakle sam došla?
Samo ja, moja maca i sneg. Ako nastavim sneg će mi preći preko nosa. Ugušiće me.
Milena, zar je to sloboda? Zar se na ovaj način ide u slobodu? Ne. Milena ovo je ludost što si uradila. Opet si sama sebe uvalila u problem. Zar se tako rešavaju problemi? Kreni pa kako uspeš. Tako si i prošla kad ne koristiš mozak.
Razmišljam. Razmišljaj Milena.
Sada je kasno za to.
Sneg mi prelazi preko glave. Više nema izlaza. Ostajem ovde. U belom grobu. Ja i moja maca. Kada me nađete jednog dana, kada se otopi sav ovaj sneg, kažite: Bila je, bila je …

Skočila sam. Maca me je začuđeno pogledala.
„ Zašto me budiš Milena. Baš mi je bilo toplo. Tako sam lepo spavala” – govorile su njene začuđene oči. Moja dva crna reflektora.
„ Hvala bogu da se ovaj san završio.“
Ja nisam nikada ni htela da bežim. Gde? Kada? Kome? Kako?
Nisam imala odgovore na ova pitanja tako da sam ideju o bekstvu totalno potiskivala.
Već sam jedanput pobegla i evo gde sam. Samo sam sebi naudila. Zar opet da bežim? Ne. Sada ostajem gde jesam i čekam pogodan trenutak da nađem rešenje. Dobro je da je ovo bio samo san. Ne ponovilo se.
Zagrlila sam moju macu i nastavila sam da spavam.
Sada samo želim moju mamu da sanjam.