39.

Mama i ja bile smo nerazdvojne.

Svuda sam je vodila. Upoznala sam je sa mojim kokama. Uputila sam je u tajne povrtnjaka. Zajedno smo brale voće. Svemu se divila. Kao malo dete.

„ Sine moj, pa ovde je fantastično. Mirišljavo, lepo. Zdravo. Da ne znam pod kojim si okolnostima ovde došla,  rekla bih da ti je ovde dobro.“

„ Hvala bogu što me je sačuvao. Da, u pravu si. I meni je čudno to reći, ali meni je ovde dobro. I mamicu sam zavolela.“

„ Da, mama. U celoj ovoj zbrci ja sam zaboravila da ti kažem najlepšu stvar. Ja sam završila osnovnu školu. Da. Ovde u selu. Položila sam poslednji razred.“

„ Sine, šta pričaš? Kako si to uspela? Stvarno?“

„ Da, majko. Stvarno. Čekaj. Samo da ti prvo kažem kraj. Sve sam uradila tiho i krišom od mamice. Upoznala sam slučajno učiteljicu Nadu i ona mi je sve to organizovala. E, sada mora da te zamolim da ovo ostane naša tajna. Ne mora mamica da zna da sam joj radila nešto iza leđa. Da je ne povređujem na svoj ovoj njenoj muci. A sada da ti redom polako ispričam kako se sve desilo.“

I lagano ispričala sam mami o mojim tajnim susretima sa Nadom na izvoru i svemu ostalom.

„ Pitaj koke. One su zapamtile sve moje lekcije.“

Mama me je slušala nemo. Sa osmehom koji je postojao sve veći i veći. Sa širom razrogačenim očima. Zadovoljna. Ponosna. Da, ovo je i njen uspeh. Jer. Što sam više učila i što sam više gradila svoje samopouzdanje to sam sve više razmišljala o mojoj mami.

„ Da me sada vidiš mama. Tvoja ćerka uči. Tvoja ćerka je vredna. Tvoja ćerka je odgovorna. I niko me ne tera na to. To želim sama. Da. Postala sam sama sebi prijatelj.“

„ Ej, mi smo se zapričale a vreme leti. Idemo do mamice da spremimo jelo. Da joj pravimo društvo.“

„ Sine, mnogo sam ponosna na tebe. Ajde, idemo brzim korakom do mamice.“

Mamica je bila u sobi na svom ležaju. Kako smo je ostavile nije se pomerila.

„ Mamice, vidite šta smo sve ponele iz povrtnjaka. Ja ću da nam spremim ručak. A moje mame neka se odmore. Ali ne tu. Ajde obe na trem.“

Tišina. Mamica se nije ni pomerila. Da li je živa? Da li me je čula?

Polako sam joj prišla. Uzela sam je za ruku.

„ Mamice, ajde, molim vas da vam pomognem da odete na trem. Znate kako vas vaše cveće zove. Čujete li kako ptice pitaju za vas? Svi se čude što niste na tremu.“

„ Neka dete. Dobro mi je ovde.“

„ Jeste dobro, ali na tremu je još bolje. Ajde, polako ćemo.“

Moja mama ju je uhvatila za drugu ruku. I polako smo je povele na trem. Mamica je polagano sela na ležaj. Prvi put sam videla da nije legla i zauzela ceo ležaj. Pa da. Ostavila je mesto da sedne i moja mama.

„ Ne, ne, mamice. Slobodno lezite kako ste navikli. Ne brinite za moju mamu. Sada ću i njoj da napravim udobno mesto.“

Setila sam se da sam u kućici za alat videla jednu simpatičnu fotelju. Stara ali udobna. Otrčala sam i donela joj fotelju. Malo sam se saplitala. Malo sam je vukla, malo je ona vukla mene. Ali izborila sam se. Ponosno sam je postavila na trem.

Carska stolica za moju caricu, pomislila sam u sebi.

Odjurila sam do moje sobice i donela jednu veliku krparu i prekrila fotelju.

„ Evo, mama. Sada je ovo tvoje mesto. Sada vas dve uživajte a ja odoh u kuhinju.“

Odlazeći prema kuhinji čula sam moju mamu kako je polako započinjala razgovor sa mamicom.

Prvo sam im skuvala kafe. Oduševile su se. Donela sam a nisu ni tražile.

Napravila sam musaku od tikvica sa puno sira. Sa domaćim jajima i domaćim kiselim mlekom.

Ručak je bio odličan. Ručale smo na tremu i pričale. I mamica je pričala. Ali posle svake dve rečenice nije mogla da se suzdrži: „ Deco, mene je sramota u oči da vas pogledam. Šta je moj sin uradio tvom detetu, a vi me tako gledate. Nemam dovoljno reči da vam tražim oproštaj“.

„ Mamice, mi smo u vašoj kući. Tu smo sada da vama pomognemo. Ne brinite. Bićemo ovde koliko to vama bude potrebno. Razumemo i vaš bol i vaš stid. Nemojte se više time mučiti. Ajde da sve zaboravimo i uživamo u ovom trenutku“ – tešila je moja mama.

„ Sine, sada na ovaj lep ručak fali da ja napravim neki lep kolač. Red je i da se zasladimo. Jel tako mamice?“

„ Pravo govoriš Marija. Kolač uvek može“ – složila se i mamica.

Moja mama je majstor za kolače. Radila je celog života u poslastičarnici. Uvek je mirisala na vanilu. Vanila je moj omiljeni miris. I kod kuće je pravila kolače ali su ih njeni muškarci jeli tako halapljivo – bože gde li ih je samo nalazila tako gladne i nezasite – pa su meni ostajali samo okrajci.

„ Nađa nije neki ljubitelj kolača“ – govorila je moja mama.

Pa, normalno da nisam kada ih nema.

0