Govorim ti za tvoje dobro

7.
Milena dobija novo ime

Milena! Milena! Gde je sada to dete? Samo se negde gubi. Stalno mora da je dozivam. Sa ovakvim imenom kao da je mazim. Milena. Pa da. Sa takvim imenom ona me i ne čuje. Zvaću je – Mica. Deluje oštrije. Bolje se čuje.“
„ Molim mamice. Evo, tu sam. Jeste li me zvali?“
„ Jesam. Jesam. Ali ti ništa ne čuješ. Vi gradska deca. Niste nučili da se odazivate. Od sada ču te zvati – Mica. Krače je i bolje češ me čuti. „
Ma, za ova dva dana može me zvati kako hoće. Kada se vratim kući kod mog princa možda i sama promenim ime u neko otmenije.
„ Šta vam treba mamice?“
„ Eh. Šta mi treba? Zdrave noge. I zdrava leđa. Da mogu sve sama da uradim. Da ne mora da te dozivam“
„ Izvinjavam se mamice. Neće se ponoviti. Slobodno kažite šta treba da uradim. A vi se odmorajte.“
„ Idi u povrtnjak i izvadi nekoliko krompira, dve-tri šargarepe. Pomešaj bele i žute. I jedan veliki luk. I nekoliko paprika. I tri lepa paradajza. To će sada biti dovoljno. Ajde. Idi.“

„ A, mamice, gde je povrtnjak?“
„ Kako gde? Iza kokošinjca. Bila si kod kokošaka a nisi videla povrtnjak. Svašta. Vi gradska deca ništa ne gledate. Ajde. Idi. Uradi sve što sam ti rekla.“
„ Hoću, mamice. Ne brinite.“
„ Čekaj! Gde si krenula?“
„ Pa u povrtnjak.“
„ A ova šolja da ostane ovde prljava? Da se posle jedva opere. Ajde. Prvo operi ovu šolju. Pa trči po povrće.“
„ Hoću. Hoću. Ništa ne brinite mamice.“
Otrčala sam u kuhinju da operem šolju. Stavila sam je na svoje mesto. Kod mamice sve je tako uredno. Sve je složeno i čisto. Gledaj majko kako izgleda kada je žena uredna. I ja ću biti takva u mom raju.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Povrtnjak je bio veliki. Nikada nisam videla nešto takvo. Tu je bilo svega raznolikog. Svako povrće imalo je svoje mesto. Sve uredno. Prelepo.
Povrće sam videla samo u radnji. Nikada nisam razmišljala kako raste. Bila sam oduševljena kako je povrtnjak uredan. Pun boja.
Paradajz, krupan i vatreno crven, dominirao je na zelenim listovima. Bio je to prizor za slikanje. Bila sam zaprepašćena kako je to priroda sve savršeno uklopila.
Mnoštvo malih zelenih plodova nagoveštavalo je da će biti još puno paradajza. Kako ljudi kažu – dobro je rodilo.
Pored špalira paradajza rasle su paprike. U savršenom redu. Žute i zelene. Velike i čvrste.
Tikvica je toliko bilo da su sve polegle po zemlji. Uz njih rasli su kratavci.
Iz zemlje izvirale su razne vrste luka.
„ Ni ne znam kako se koji zove. Ma nije ni bitno, važno da lepo izgledaju.“
Staza divnog zelenog lišća, kao nacrtanog, izmamila mi je osmeh divljenja. Nežno sam rukom prešla preko njega.
„ Kako je ovo lepo. Kao tepih. Nemam pojma šta je sve ovo. Čekaj, čekaj. Šta to viri isood ovog lišća?“
Malo sam pomerila snop lišća i izvukla šargarepu. Crvenu, veliku. Prosto da je čovek odmah pojede.
„ Znači, tako raste šargarepa? Eto, još sam nešto naučila.“
Krompira je bilo puno. Krupan i zdrav. Zelena salata prosto je zvala: uberi me, uberi me. I ja nisam odolela. Otkinula sam nekolko listova i odmah slasno pojela.
„ Pa da. Ovo je tako ukusno. Ovo je gozba.“
Bilo je još nekog zelenila ali ja nisam znala šta je to.
„ E sada samo da vidim šta ja treba da uradim. A kako ću da iskopam krompir? Kako se to radi?“
Pogledala sam oko sebe. Ništa nisam našla što bi mij pomoglo.
„ A šta smeta? Rukama ću. Urediću nokte kada se vratim u moj raj. Kod mog princa.“
„ Kakva sam glupača. Ništa nisam ponela u šta da stavim sve ovo povrće. Glupa Milena. Pa ne ideš na pijacu da ti stavljaju sve u kesu. Dobro je, setila sam se. Staviću sve u majicu. Dobro je što je široka i dugačka pa će sve lepo da stane. Moj princ kao da je znao kakva mi majica treba. Moj genije.“
„ Mico! Šta to radiš? Zar se tako nosi povrće? Zar nisi videla kućicu pored povrnjaka? U njoj su alati i korpe. Sve što ti je potrebno.“
„ Nije važno, mamice. I tako treba da operem majicu.“
„ Odnesi to povrće u kuhinju.“
Ostavila sam povrće. Uzela sam čašu hladne vode i krenula na trem da malo pravim društvo mamici i da se malo i ona odmori.
„ Gde ćeš ti?“
„ Da vam malo pravim društvo.“
„ Ma kakvo društvo. Zar misliš da ja imam vremena za druženje? A ko će ručak da spremi?“
„ Izvinjavam se mamice. Nisam mislila da vas uznemiravam. Ne ljutite se. Evo, samo vi sedite. Ne brinite ništa. Ja ću da spremim ručak. Evo, idem iz ovih stopa.“
„ Glupačo. Došla si kod žene na dan-dva i očekuješ da ona trći oko tebe. Ajde, budi od koristi. Ipak je ona mama tvoga princa.“
U kuhinji je vladao savršen red.. Trudila sam se da ništa ne poremetim. Uložila sam ono malo znanja o kuvanju da napravim lep ručak za mamicu i mene. Jelo i salata. Pa da. To i nije tako teško. Začas. Zapravo uživala sam. Čak sam i pevušila.
„ Kako je ovo smiren i lep život. Bez vike i svađe. Vidiš li majko? Sve može i bez svađe.“
Ručak sam servirala na tremu. Nije bilo teško. Pa neću valjda da pomeram mamicu i mučim je da dolazi u kuhinju. Na tremu je lepo. Mirno. Sa puno rajskog cveće.

Cveća je bilo svuda. Prelepo. I svuda oko kuće bilo je prelepog cveća. Mirisnog i šarenog. Leptiri raznih boja i veličina lepršali du nam oko glava. Kao na filmu.
Uvek sam sanjala da ću jednog dana imati svoju kuću. Ma kakvu kuću. Kućicu. Malu ali lepu. Sa puno, puno lepog cveća. Da li me je to sudbina nagradila?
Mamica je zadovoljna mojim ručkom. Već drugi put sipa. Jadnica. Umorila se od tolikog posla.
„ Mamice, hoćete li još? Ja nisam baš gladna. Uživam u ovoj lepoti. Ne mogu da se nagledam vašeg cveća.“
„ Da. Imam najlepšu baštu u selu. Ali to ne raste samo od sebe. Treba redovno da se zaliva, okopava. Da se sklanjaju uveli listovi i cvetovi. Čim zađe sunce treba da se zalije, ali noge me bole.“
„ Ne, mamice. Taman posla. Ja ću da zalijem cveće. Meni će to biti uživanje. Vi samo sedite. Zaslužili ste da se odmorite.“
„ Hvala ti dete. Drago mi je što si toliko vredna. Lepo ćemo se slagati. Slaba sam. Baš mi je potrebna pomoć.“
Pojela sam na brzinu dve-tri kriške paradajza i požurila da sve lepo raspremim. Treba oprati tanjire i sve što sam zaprljala u kuhinji. Treba sve vratiti u svoje besprekorno stanje. Jer, mamica tako voli.
Šta mi je teško. Za dan-dva.
Sunce je zašlo iza kuće. Tišina je bila prosto neverovatna. Počela sam polako da se navikavan na tišinu.
„ Bašta! Zamalo da zaboravim. Milena uzimaj crevo u ruke“ – prekorevala sam sebe.

Cveće je prosto bilo zahvalno. Zalivala sam ga lagano, pažljivo i sa ljubavlju. Ovo mu je bilo potrebno. Trajalo je dugo. Nisam ni bila svesna koliko zaista cveća ima mamica. Dobro je. Gotovo je.
„ Kako? A povrtnjak. E dete, šta ćemo sutra da beremo ako ne zalijemo i povrtnjak?“
„ Nisam znala. Izvinite, mamice. Evo odmah idem i u povrnjak. „
„ Baš sam neodgovorna. Ima žena pravo. Ja ću da odem a šta će ona da jede. Jadna žena. Baš sam neodgovorna.“
Zalivanje je dugo trajalo. Mamica je dremala na tremu.
Idila.
Vidiš li majko? Ovako funkcioniše prava porodica. Sve je u slozi. Bez svađe. Ljubav. Majko, ljubav je to.