28.
Program su, srećom, nastavili drugim vestima.
Dobro je, uskoro će i mamicina serija pa će se smiriti. Prosto ne mogu da verujem kako ju je ova vest uznemirila.
Krenula je serija. Da mamici promeni misli.
Najedanput, prekinuli su seriju.
„ Dragi gledaoci, već smo vas obavestili o užasnom zločinu koji se dogodio danas u 18 časova i 40 minuta. Obaveštavamo vas da je naš ugledni inženjer danas u restoranu našeg luksuznog hotela „ Richmond“ upucao iz neposredne blizine svog prijatelja i odmah nakon toga pucao je i sebi u glavu naočigled svih prisutnih gostiju. Izvršilac ovog nerazjašnjenog čina je gospodin Dragutin Dragutinović. Stradali je gospodin Milutin Milutinović“.
Glas spikera pokrivale su slike. Njihova imena nisu mi bila poznata ali jednu sliku odlično sam poznavala. Bio je to zlatni mamicin sin.
„ Mamice, jel to vaš sin?“
„ Jeste, ljubi ga majka. Ništa nisam čula šta su pričali o njemu. Ono ubistvo totalno me je poremetilo. Verovatno je uradio našto korisno za ovu našu zemlju. Znaš, on radi vrlo važne poslove. Stalno je na putu. Lepo zarađuje ali nema trenutak slobodnog vremena.”
„ I šta si tu zapela za te prženice. Ništa nisam čula šta su pričali. I na televiziji lepo izgleda. Gospodski. Nego, ljubi ga majka, to je moj zlatni sin.“
„ ZVRRR! ZVRRRR! ZVRRRRRR!“ – čuo se mamicin telefon. Prosto je skako u njenom džepu. Zlokobno.
Pogledale smo se.
Odvikla sam se od telefona pa mi njegov zvuk nije prijao. Naprotiv.
Mamica je polako spustila ruku u džep i uzela telefon. Zvonjava nije prestajala. Neko je baš hteo da je čuje.
„ Da? Molim? Da. ja sam. Da, on je moj sin.“
Muk.
Tišina.
Mamica je zanemela. Kako je sedela na ležaju jedva sam je zadržala da ne padne. Telefon joj je ispao iz ruke. I dalje se čuo nečiji glas na telefonu. Polako sam ga podigla.
„ Izvolte? Ko sam ja? Mamicina rođaka. Da, živim sa njom. Da. Znam mamicinog sina. Šta? Kako? Zašto je ubijen?“
Zašto je ubijen mamicin zlatni sin? Ko ubija zlatne sinove? Doći će policija kod nas? U redu. Tu smo.
Završila sam razgovor i odložila telefon na sto.