Govorim ti za tvoje dobro

9.
I tako je poćeo Milenin život na selu
A nije bila samo ta nedelja. Bilo je još mnooogo. Mnogo nedelja. Princ se nije pojavio.
Više mu se nisam ni nadala.
Društvo su mi bile kokoške. S njima sam mogla da se ispričam do mile volje.
Mobilni je totalno zamro. Nisam imala ni radio. Pokušala sam da gledam televiziju, ali pošto sam imala samo stolicu za sedenje, čuveni mamicin tronožac, brzo bih zaspala na njemu, što je bilo veoma neudobno. Pa sam i od toga odustala.
Između povrtnjaka, bašte i kokošaka, redovna tri obroka za mamicu, kafe, čajeva, čišćenja kuće … nisam imala vremena za sebe. Jedino moje bio je moj umor.
Umor se gomilao. A ja sam se polako gubila.
A moj princ. Moj izbavitelj nije dolazio. Više se nije ni javljao.
Dani su prolazili veoma jednolično.
Mamica nije bila društvena. Niko joj nije dolazio u posetu. Ni ona nigde nije išla. Dane je provodila na tremu. Na njemu je bio lep hlad pa je mogla tu da bude ceo dan.
Na tremu je bio jedan stari ležaj, koji je poprimio potpuno njen oblik. Mali sto, tek toliko dovoljan da serviram mamicino jelo ili kafu sa kolačem.
Naučila sam i ja da pijem kafu. Nije mi baš prijala. Nisam ni nešto baš uživala u kafi ali, to su bili jedinih par minuta u toku dana kada bih napravila pauzu. Od silnih poslova svoje tri kafe dnevno ne bih ni mamici dala. To je bilo samo moje vreme.

„ Ne! Neću da razmišljam kada će mamicin sin da dođe. Da. Mamicin sin. Više ga ni u mojim mislima ne zovem – moj princ. Ne. Više i ne razmišljam o njemu. Mamicin sin.“
I ne plačem. Ne osećam ništa. Ni tugu. Ni ljutnju. Baš ništa.
Nemam ni želju ni za kim.
Ne patim.
Prazna sam.
Umorna i prazna.
Više i ne pevušim. Kada radim radim kao robot. Kao sat. Ni sat ne razmišlja. Radi neprestano. Ne sme da stane. Ne daj bože da se pokvari. Odmah će ga baciti i zameniti novim. Ja sam sat koji mora stalno da radi. Mlada sam. Mogu. Izdržaću. Neću razmišljati unapred.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Znate, ja sa mojim mladim godinama, sa mojih malo godina htela sam da zgrabim život. Kao da je život jabuka na grani.
„ E baš hoću ovu jabuku. Neka je visoko. Podići ću se na prste, poskoćiću ako treba, zgrabiću baš nju! Uh, pa baš i nije tako slatka. Nije mi ukusna kako mi se spolja činila. Nema veze. Sada je moja, kakva je takva je moja je. E, tako sam ja zgrabila život.“
I šta sam uradila?
Jabuka je bila pogrešna.

„ Ne. Nije jabuka bila pogrešna. Moj izbor je bio pogrešan.“
A šta sam mogla da znam sa mojih mladim godinama? Nisam znala da napravim izbor. Nisam imala ni znanja ni iskustva. A mamu nisam htela da slušam.
Samo sam imala nestrpljenje.
E, to je srž mog problema! Nestrpljenje. Meni je sada to jasno.
A gde sam žurila?
„ Znate kako vam uvek govore – polako. Život je pred tobom.“
A ti gledaš – kako preda mnom. Neki ga žive punim plućima a ja treba da čekam. Šta? Neću! Hoću i ja život – odmah! Neću da čekam!
Ja sada znam i mogu ti reći iz mog iskustva. Čuj mene, iz mog iskustva. Pričam kao što ljudi kažu – kad sam ja bio mlad. Ali, tačno je, na žalost. Ja već imam iskustvo. Iskustvo moje nepromišljenosti i moje mladosti.
Kažem ti, i kada ti se jabuka – jabuka izazova života učini primamljivom. Crvena, zrela, sočna. Ne! Ne pružaj ruku odmah! Sačekaj. Prespavaj jednu noć, dve. Koliko ti treba. Ako ti se i posle toga učini sočnom – uberi je.
Pazi, možda se nisam dobro izrazila. Nisam ja psiholog ni filozof. Nemam znanja da ti sve to tačno i naučno potanko objasnim ali reći ću ti mojim prostim rečnikom – kako kaže moja mama: “Nema besplatnog ručka. Besplatan ručak samo je u mišolovci. A znaš kako na kraju miš prolazi?” Da. To mi je stalno govorila. A ja sam joj se podsmevala. Kako bi počela, ja bih sa posmehom završavala njenu rečenisu. Dosadila mi je sa tom stalno istom rečenicom.
E, vidiš. Za mene je to bila samo jedna dosadna rečenica. Ali, ne. To je, zapravo, bila pouka. Pouka za mene i sve ovakve kao što sam ja.
Nema besplatnog ručka. Svako mora da ga zaradi.
A ja sam mislila da će za mene da ga zaradi moj princ.
A vidiš šta se desilo. Ne znam tačno kako da to objasnim, ali moj princ je mislio da ću ja ručak da zaradim tako što ću da služim njegovu majku. Njegov plan je bio ubitačan. Nadvladao je moju nezrelost i ubrzao moje nestrpljenje.
A gde sam žurila? U bolji život? Kako? Bez znanja i obrazovanja?
Eto kako sam odabrala tamo sam i stigla.