6.
I tako je počeo moj život na selu.
Kuća je bila mala. Imala je jednu veću sobu gde je centralno mesto zauzimao ležaj, ležaj koji je bio mamicino mesto za gledanje televizije. Sa leve i desne strane ležaja stajala je po jedna stolica. Male i delovale su nekako neudobno za sedenje. Na drugom kraju sobe bila je malena kuhinja sa uzanim stolom za ručavanje.

Pored sobe bilo je kupatilo. Njen zlatni sin skoro ga je renovirao i izgledalo je elegantno i udobno kupatilo. Uz njega bila je i mamicina spavaća soba. Mala kuća sa puno cveća i bezbroj slika njenog zlatnog sina.
„ Ti ćeš Milena da spavaš na tavanu.“
Tako sam je u čudu pogledala da je odmah dodala
„ Od dela tavana napravljena je jedna mala soba. Mala ali biće ti udobno u njoj.“
Soba je zaista bila mala. Jedan uzani krevet, opet ona čudna mala neudobna stolica, mali stočić i starinski ormar. Tu ću ja spavati dok mi se ne vrati moj princ. I imala je mali, mali prozor.
Mamica je napravila večeru. Pržila je slaninu sa kajganom. Paradajz iz njene bašte, sa puno luka i sočnom paprikom. Sve iz njene bašte. Sve sočno i sa puno prijatnih mirisa. I hleb koji je sama ispekla.
Majko. Da vidiš kako žena može biti vredna. Sve sama stvara. Sve sama radi. Na stolu je bila i pita savijača sa višnjama. Sama je razvila kore.
Odnela sam moje stvari u sobu na tavanu. Moja sobica. Ali, samo privremeno. Neću ni vaditi stvari iz torbe. Nema potrebe. Moj princ i tako će se vratiti za dan-dva.
„ Milena, dođi da večeramo.“
Vidiš majko kako je žena kulturna. Zove me. Neće da jede bez mene. A ti? Ti si dopuštala tvojim muškarcima da sednu i pojedu sve. Niste me ni zvali. Ni pitali da li sam gladna.
Sele smo da jedemo. Ja nisam bila gladna. Prosto, sve mi je bilo toliko novo. Toliko sam bila zadovoljna da mi hrana sada nije ni bila važna.
Mamica je jela. Polako i dugo. I gotovo sve je pojela sama.
Neka. Ja ću nadoknaditi sutra.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Svanuo je nov dan. Kroz moj mali prozor nije ulazilo jutarnje sunce pa nisam imala predstavu koliko je sati.
“ O, glupačo jedna. Pa pogledaj na mobilnom.
Kako? Istrošila mi se baterija. Zaboga miloga zar me je sve ovo smutilo da sam zaboravila da ga napunim. Sada ću ja to časkom.”
Pogledala sam u moju torbicu. Jadnu, malu, istrošenu. Ne. Nema ga ovde. Sigurno je među stvarima. Šta pravim paniku. Možda sam punjač greškom stavila među stvari. Od sreće sva sam sluđena. Ne. Nema ga ni ovde. Zar je moguće da sam u celoj ovoj lepoti koja mi se pružila za kratko vreme da sam sva sluđena. Nikada nisam zaboravila da nosim punjač sa sobom. Mobilni mi je star i baterija mora maltene stalno da se puni. Mobilni sam dobila od drugarice. Mogu samo da razgovaram, i to, ako me neko pozove. Jer, nikada nemam dovoljno kredita da ja nekoga zovem. Nemam ni za poruku. Meni je i to sve dovoljno. Uostalom, moj princ kupiće mi nov mobilni. Sve i sa tim internetom. Da. On će mi pružiti svet na dlanu. Moj princ.
Ne. Ne. I nema ga. Nije bitno. Mogu i bez mobilnog dan-dva na selu. Ovde mi nije ni neophodan.
Slušaću cvrkut ptica. Pričaću sa životinjama i družiću se sa mamicom.
To je za mene sada dovoljno. Dan-dva.
O, kako je lep ovaj svet.
Majko, prvi put mogu da kažem da sam srećna. Ma, da. Sigurno je ovo sreća. Sreća sigurno ne izgleda drugačije.
Mamica je već završila sa doručkom. Sto je bio raspremljen. Na njemu je bila samo vazna sa svečem. Cvećem iz bašte.

Vidiš li majko šta je uredna žena. Ti bi ostavila sav doručak na stolu. Da stoji dok ga ne pojedemo. Ali, ne. Mamica je sve sklonila. Da ne pada prašina po njemu. Da ga muve ne prljaju. Vidiš li majko kako žena pravilno razmišlja. Čista i pedantna žena.
Sve je već lepo sređeno. Sve je na svom mestu. Na stolu i treba da stoji vazna sa cvećem. A ne hrana po pola dana.
A ja ću se za hranu snaći. Ma, i ne jede mi se. Hoću da svim čulima upijam ovu lepotu. Za dan-dva.
Majko, ovde imaju pravo cveće. Prirodno. Sa puno mirisa. O, bože kako ovo sve cveće bogato miriše. A ne kao tvoje veštačko cveće. Majko, ovo je pravi život.
Širom sam raširila ruke. Koliko god sam mogla. Da mi svi ti mirisi, sva ta lepota padnu na ruke. Na moj lepi, novi život.
Da bude tako svež, mirisan, lep.
„ A gde je mamica? Jadna žena. Već je u poslu a ja se ovde glupiram. Idem da joj pomognem. Dva dana seoskog posla neće me ubiti. A posle idem u moj novi, luksuzni, gradski život.“
„Živote, baš si lep.“
„ Mamice! Mamice! Gde ste?“
„ Ovde sam, Milena. Sređujem kokošinjac.“
„ Ju. Šta je kokošinjac? Valjda ću je naći.“
Krenula sam putem mamicinog glasa. Ugledala sam kokošinjac na nekoliko metara iza kuće.
Znači tako izgleda kokošinjac. Mala drvena kućica sa žicom ograđenim dvorištem. Koke i njihovi pilići mirno su se šetali tim dvorištem. Mamica je sedela na jednoj malenoj stolici, opet ta ;udna mala stlica, i bacala im je nešto.
„ Mamice, treba li vam pomoć?“
„ Neka, sine. Sama ću. Htela sam da im počistim malo da im bude čisto i uredno, ali su me nešto leđa zabolela pa sam morala malo da sednem. Sada ću ja.
„ Ne, mamice. Samo kažite šta treba da uradim i odmah ću to završiti.“
„ Ma, kakvi. Ti si gradsko dete. Ne razumeš se ti u to.“
„ Neka. Neka. Ne mogu da dozvolim da vi radite dok sam ja tu. Evo krećem da im sredim.“
Mamica mi je pokazala gde stoje alati za kokošinjac i ja sam vredno prionula na posao.
Mamica je otišla na trem.
„ Evo, mamice. Sve je gotovo. Kokoške su skakale po meni ali izborila sam se. Sada im više tamo ne smrdi.“
„ Naviknućeš se na te mirise. Ne brini. Jesi li i jaja pokupila?“
„ Jaja? Ne. Nisam ih ni videla.“
„ Pa ne možeš da ih vidiš. Mora da zavučeš ruku pod koke i sama da ih uzmeš.“
„ A tako. Dobro. Idem odmah da to uradim.“
„ Kokice moje. Evo mene ponovo. Došla sam po vaša jaja. Ej. Nemoj da me kljucaš. Vi snesite nova jaja. Poslala me je mamica i ova jaja nosim njoj.“
„ Evo jaja, mamice. Gde da ih stavim?“
Milena je nosila jaja kao trofej. Još je nešto novo naučila. Bila je zadovoljna. Ma, presrećna.
Majko, ovako izgledaju prava jaja. Topla, teška, sveža.
„ Mamice, hoćete li da vam ih ispržim za doručak?“
„ Joj, Milena. Joj. Koji doručak? Još malo pa će ručak. „
„ Daj mi jedno jaje da se zasladim do ručka.“
Pružila sam joj jaje.
„ Šta mi daješ?“
„ Pa, jaje ste rekli.“
„ Zaboga dete. Ti baš ništa ne znaš. Uzmi sada to jaje pa lepo ga razbij. Budi pažljiva pa odvoji žumance i stavi ga u šolju, a belance stavi u činiju i odloži u frižider. U žumance stavi dve kašike meda pa ga dobro umuti. Donesi mi da se malo oporavim od ovog silnog posla koji sam već uradila. A šta me još sve čeka a već sam umorna. Ajde, požuri, nemam snage da te čekam.”
„ Evo, mamice, žurim.“
Šta je rekla? Kako se ovo radi? Ovo nisam nikad videla. Ni videla. Ni probala.
Majko, vidiš li ti kako se žena hrani. Pravilno i zdravo. Ovo mora da naučim od nje.
„ Milena, je li gotovo? Koliko još treba da čekam?“
„ Žurim mamice, žurim.“
Vidiš, majko. Nestrpljiva je ali ne viče kao ti. Ne psuje. Čeka strpljivo.

„ Evo, mamice. Izvolite. Ovo stvarno izgleda lepo. A još lepše miriše. Prijatno, mamice.
Jela je polako. Lizala je kaišičicu. Uživala je u svakom zalogaju.
Mora da je lepo. Probaću i ja kada se vratim kod mog princa.
Doručak je odavno prošao. Mamica je već davno sve pospremila. Neću da joj kvarim red. Krče mi creva. Nisam ni večerala. Joj. Pa ja se i ne sećam kada sam poslednji put jela. Neka. Izdržaću do ručka. Poješću nešto voća. A koje? Ovo na stolu mamica je lepo složila. Neću da joj kvarim. Izdržaću do ručka.