23.
„ Nisi juće dolazila. Uplašila sam se da sam mnogo navaljivala na tebe. Nadam se da se nisi predomislila.“
„ Nisam. Naprotiv. Ne znam kako ćemo sve to da izvedemo. Ali, pristajem.“
„ Evo, sada sam ti donela jednu knjigu. Sakrij je.“
Skinula sam svoju vunenu čarapu sa ruke da uzmem knjigu.
„ Šta!? Šta je to? Zašto ti je ruka tako crvena? Šta si to radila?“
„ Nije to ništa. Cevi su nam se smrzle pa mora stalno da uzimam sneg i da ga otapam.“
„ Pa zar golim rukama? Imaš li neku lopaticu? Makar čašu? Zašto tako golim rukama?“

„ Mamica mi je tako rekla. Tako sam sigurna da je sneg čist.“
„ O ludo jedna mala. Pa nešto uradi i po svom. Lako je mamici da tako kaže kad ona iz tople sobe ne izlazi. Drugi put da sve što ti kaže dobro razmisliš i uradi kako sebe nećeš ugroziti. O tvom zdravlju niko neće brinuti osim tebe same.“
„ Ajde, sakrij tu knjigu i kreni na učenje. O svemu dalje dogovaraćemo se na izvoru. Odgovara mi što ovako kasno dolaziš ovde.“
„ Mamica ne želi da bilo koga srećem pa me šalje ovako kasno. I meni odgovara.“
„ U redu je. Nastavi da budeš nevidljiva, kako ti kažeš. I ne mora nikome da pričaš šta planiramo. Posebno ne mamici. Sigurno bi obavestila sina pa bi promptno došao po tebe.“
„ Pa neću se buniti da me izbavi iz sela.“
„ E, luda mala glavo. Smatraj da si imala popriličnu sreću što te je ovde doveo. Mršava si i imaš male grudi pa te je to spasilo da te nije prodao nekom burdelju.“
„Šta je burdelj?“
„ Javna kuća. Da budeš nekim idiotima i neiživljenim facama privatan predmet za zabavu. Ko zna koliko ih je tamo završilo. Smatraj da si imala sreću.“
„ Zar je mamica moja sreća?“
„ Da. Smatraj da jeste. Vidiš da te je stručno odvojio od mame. Došla si ovde kao maloletna. Bez ikakvih dokumenata. Bez mabilnog. Bez ikakvog znaka da postojiš. Bez para. Ti ni ne znaš gde si.
„ Ovako ćemo – ti i dalje budi poslušna i dobra prema mamici. Ona ništa ne sme da primeti. Naši susreti biće kraći. Uči i nastavi da radiš sve ostalo kao što si do sada. Ajde sada, brzo kući. Videčemo se.“

Celim putem čvrsto sam držala knjigu uz sebe.
Bože blagi, nikada me knjiga nije intneresovala a vidi kako sam ovu knjigu stegla. Kao da je od stakla. Da mi ne padne i slomi se. Da. Slomila bi mi se i moja nada za izbavljenje.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Bila sam vredna. Sve sam ćutke radila po kući. Kuća je blistala. Mamica je imala svoja tri redovna obroka. Svoj slatkiš, svoje kafe. Ništa nisam pitala. Ništa nisam pričala.
Pričala sam u kokošinjcu. Tamo bih se raspričala sa mojim drugaricama. Zvala sam koke drugaricama i svakoj sam se obrraćala po imenu. Ali ni njima nisam pričala o učiteljici Nadi.
Mamica je bila zadovoljna. Nije morala da viče, da se ljuti, da traži. Sve joj je stizalo na vreme. Po ustaljenom rasporedu. Meni je tako odgovaralo. U takvom strogom rasporedu našla sam vreme i za moje učenje. Ne mogu da verujem samu sam sebe organizovala. A koliko se mama moja ljutila što mi vreme curi, kako je ona govorila. Ništa nisam stizala. A sada. Sada sam imala cilj. A za njega potrebna je, pre svega, dobra organizacija. Kako sam to dobro smislila. Prosto i samu sebe iznenađujem.
Dani su mi prolazili u radu i učenju.

„ Mama da me sada vidiš ti prosto ne bi verovala. Da. Ovo je tvoja ćerka. Nikada nisi verovala u mene. Stalno si mi pričala o besprekornim ćerkama tvojih prijateljica. Ja sada prvi put verujem u sebe. I samo čekam dan kada ću da stanem pred tebe i kažem – evo mama, ovo je tvoja prava ćerka.“