37.
I došao je taj dan. Dan tuge. Dan suza. Dan saučešća. Ali i dan istine. Svi su bili u crnom. Svi uplakani. Zbog mamice. Želeli su da podele sa njom tugu zbog izgubljenog sina. Tuga je neizmerna kada roditelj sahranuje svoje dete. Dete za koje je snio mnoge snove, želje, planove. I neko je to srušio.
Neko?
Da li je neko? Nešto?
Ne. Sada mi je jasno da je on sam sebi ovo uradio. Činio je loša dela. Jesam li rekla loša? Ne. Ne, loša. Zla dela! Hteo je da drugima bude bog umesto Boga. Sam je drugima, tim bespomoćnim lepim devojkama, pred kojima je bila budućnost, on je sebi namenio ulogu boga. On će biti taj koji će krojiti njihovu budućnost. Sudbinu. Strašnu. Jezivu. Strah me je i da pomislim šta te devojke sada preživljavaju. Jer on je hteo da se igra Boga.
„ Ko si ti da otimaš drugima život? Ko si ti da im gaziš po snovima? Ko si ti da uništavaš druge?“ – došlo mi je zaurlam nad njegovim kovčegom. Da skočim i izgazim ga. Za sve one devojke koje je uništio. Za sve one suze nedužnih koje su zbog njega prolivene. Urlala sam u sebi. Nešto se u meni posle toliko vremena tuge provalilo. Nisam pustila glas. Ni suzu. U meni je bila bura. Ćutala sam zbog mamice.

„ Samo da znaš, ležiš tu po pravdi božjoj – nastavila sam moj nemi monolog – Da, zasluzio si. Ne možeš druge da uništavaš i da prođeš nekažnjeno. Ne. To ne biva, Viktore! Dao si sebi ime Viktor. Pobednik. I šta si ti to pobedio? Te jadne devojke? Da, one nisu pobedile ali ja jesam. A jel znaš zašto? Zato što sam bila strpljiva.“
„ Dete moje nauči se strpljivosti. Ne može biti sve odmah i sada“ – stalno mi je govorila mama.
Nisam je slušala. Kakva strpljivost? To je za matore. Čemu i da se nadaju. Neka moja mama bude strpljiva. To nije za mene. Radije ću da budem natmureno i svadljivo derište nego strpljiva.
Ali hvala bogu, došao je trenutak da i ja budem strpljiva. U pravom trenutku. Neplanirano. Sticajem okolnosti. Prvo sam bila tužna. Pa sam bila bezvoljna. A onda sam postala strpljiva. I onda se pojavila nada, učiteljica Nada, i otvorila mi je prozor za izlaz. Pustila je svetlost u moj život. I postala sam samoj sebi prijatelj. Vodila sam sa sobom duge razgovore. Tražila rešenja. Nisam žurila. Bila sam zahvalna bogu što me je sačuvao. Sklonio daleko da ostanem u mom životu. Sa mnom.
“ Sine šta je s tobom? Gde si?“ – nežno me je mama gurnula da se vratim u stvarnost.
A stvarnost je bila čudna. Uz mamicu za primanje saučešća stajale smo samo ja i moja mama. Kao na filmu. Čudni zapleti.
Čak sam obukla neku mamicinu crnu haljinu. Mama mi je na brzaka preradila da mogu da izgledam pristojno.
„ Da li si Viktore ovo planirao? Tvoja mala seka sa sela – nisam mogla da se otrgnem od mog monologa – bacam zemlju na tvoj kovčeg. Ispraćam te na onaj svet. Nedam se da si rezervisao mesto u paklu. Takvi tamo pripadaju. Jer ti si drugima pravio pakao na zemlji. Mama mi je uvek govorila da bog napravi ravnotežu. E ovo je ta ravnoteža. Prava. Mada je kasno stigla za mnoge. Ali, iskreno se nadam da će policija naći te devojke koje si unakazio. Ali, za tebe nije kasno. Za tebe je ovo pravo vreme.“
„ Opet si odlutala. Šta je sa tobom? Ljudi čekaju da ih poslužiš žitom. Takav je običaj. Ajde. Trgni se. Posle ćemo da razgovaramo.“
Setila sam se balona o kojima mi je mama pričala. Moje nebo sada ih je puno.

Mama je gledala na televiziji kako je jedna žena savetovala kako da se oslobodimo briga.
„ Ja, čim se setim neke teške situacije iz prošlosti ja je odmah stavim u jedan balon i odlučno gurnem ga da ode što dalje od mene“
„ Pa zašto ga ne probuši, mama? Zar joj nije lakše da probuši balon?“
„ Ne, sine. Ako ga probušiš problem će da se prospe po tebi. Ne. To se ne radi. Naprotiv. Gurneš ga da ode daleko u vasionu. Da lebdi i da se nikad ne vrati.“
„ Hoće li svaki da ode tako daleko?“
„ Neće. Neće svaki. Neće odmah. Ali kada god se pojavi treba ga opet odlučno gurnuti od sebe. Na kraju – otićiće od tebe.“
„ Kada budem velika i ja ću to da radim“ – obećala sam mami.
I radim. Evo, sada. Puno ih je oko mene. Veliki. Mali. Šareni. Jednobojni. Veseli. Hoće da me prevare da ih uzmem. Ali ne. Sada znam. Sve sam moje ružne uspomene stavila u njih i teram ih sve. Nežno, jako, ali uporno. I osećaj je divan. Moji problemi odlaze od mene.
Ljudi su bili tužni, utučeni. Iskreno su delili tugu sa mamicom. Niko nije spominjao njenog sina. On je dobio ono što je zaslužio. Iskreno im je bilo nje žao.
Sa groblja svi su došli kod mamice. U kuću kako je običaj. Dvorište je bilo puno ljudi. Svi su govorili šapatom. Da jačim glasom ne razbiju njenu tugu.
Mamica je sedela na svom ležaju u sobi. Smanjena. Nevidljiva. Sa tugom koja je lelujala oko nje. Bila je sama. Nije želela da priča a oni nisu znali šta joj kažu. Pitanja su lebdela u vazduhu. Niko se nije uhvatio ni za jedno. Ali, ni nas nisu ništa pitali. Svi su pili kafu u tišini.
Dan je bio sunčan. Cveća, prekrasnih boja i mirisa bilo je svuda oko nas. Ali mamicina tuga sve je obojila u crno.
Dan se polako bližio kraju.