42.
Celog mog malog života nosila sam stalno sa sobom loše mišljenje o mojoj mami. Sa mamom nisam imala mnogo vremena za razgovor i druženje. Samo vika i nedostatak vremena.
Nedostatak vremena?
Da li se to tako zove?
Zapravo mislim da je bila pogrešna komunikacija. Svoje roditeljstvo shvatila je da treba da se nametne zabranama i ucenama. I to je zvala – autoritet. Vremenom, kako sam, rasla pokušavala je da bude moja drugarica. Opet pogrešan izbor. Mi smo različitih godina. Majka treba da bude majka. Za razliku od mene ona ima iskustvo – svoje, iz priča drugih, pročitano iz novina, viđeno na televiziji, i samo je trebalo da mi to iskustvo približi mojim godinama. Da ga razumem i da ga usvojim. To što hoće da mi bude drugarica ja onda nemam kvalitetnu povratnu informaciju i pouzdano učenje šta pogrešno radim i kako, zapravo, treba da radim.
Mamica je imala više strpljenje za mene. Retko je bila raspoložena da priča ali koristila sam svaki taj trenutak kada mi se obraćala da nešto naučim. I uspela sam.
Od svih priča želela bih da podelim ovu sa tobom:
„ Znaš li ti Mico da je život kao parče gvožđa. Da. Gvožđa. Gledaš me čudno.
Držiš parče gvožđa i šta vidiš?
Vidiš prljavo, crno, kruto parče gvožđa. Prosto bi ga bacila. Zafrljačila i rekla besno – šte će mi. Gadno, teško, crno, ružno.
Ali ne. Nećeš da ga baciš. Nemoj! Najlakše je biti malodušan. Ne truditi se.
Ali, ne. Ne bacaj. Odloži ga. Čuvaj ga. Mlada si i ne znaš šta da radiš sa njim.
Znaš, Mico. Kada si mlada misliš da možeš sve. Da znaš sve. I što bi druge slušala kada ti znaš sve.
Tako svi mladi greše.
A da li bi znala šta ćeš sa onim parčetom gvožđa? Ne bi. Možda bi ekserom nešto ispisala po njemu. Možda bi ga ofarbala. I šta si uradila? To i dalje ostaje hladno i gadno parče gvožđa.
Šta hoću da ti kažem?
Dok si mlada život ti je dat takav kakav je. Nisi bila pitana. Nisi mogla da biraš kada i gde ćeš se roditi. Zamisli da je tvoj život kao to parče gvožđa.

Da. I nemoj misliti da su oni što su rođeni sa zlatnom kašikom dobili lepši komad gvožđa. To se tebi čini ali ne i njima. Da. Lepše ih oblače, bolje ih hrane, vode na lepša mesta, i to je to. Gde su im mama i tata? Jure za svojim karijerama. Za svojim društvenim obavezama. A deca su im usamljena. Usamljenija od tebe. Čuvaju ih neki nepoznati ljudi. I oni bi rado bacili svoje parče gvožđa i krenuli da traže … ne znaju ni oni šta.
Zato prihvati život koji ti je dat. Onakav kakav je. Prilagodi mu se i izvuci iz njega maksimum. A kako ćeš to uraditi?
Prvo, ono što je tvoja glavna obaveza, koja se od tebe očekuje jeste da učiš. Danas je to mnogo lakše nego u moje vreme. Danas Mico imate i knjige i televiziju i kompjuter, i sve te izvore znanja koristi maksimalno.
Jer, kada mnogo znaš želiš da znaš još više.
Jer kada mnogo znaš niko ne može da te vara i laže.
Jer kada mnogo znaš ti razmišljaš svojom glavom a ne tuđom.
Jar kada mnogo znaš ono parče gvožđa – koje srećom nisi bacila sada ga vidiš drugačijim očima.
Pa i nije tako gadno, crno i hladno.
Da. Sada vidiš da ti od njega možeš i nešto da napraviš. Možda još uvek ne možeš da ga oblikuješ. Još si mlada i nemaš još toliko znanja i sposobnosti. Ali, imaš ideje. Počinješ da oblikuješ svoje životne ciljeve.
Godine se nižu. Stičeš obrazovanje. Razvijaš svoje veštine. Pametnije biraš svoje društvo. Kada čvrsto stojiš na zemlji, kada si nezavisna, kada imaš svoje obrazovanje i svoju platu, ispravi leđa, isturi ramena, podigni glavu, trajno stavi širok osmeh i kaži sebi: ja sam sada svoja. Ja sam sada jaka. Ovo je moj život. Ovo je moj izbor.
Sada tvoje parče gvožđa više nije bezlično i hladno. Poprima toplotu tvoga dlana. Dobija tvoju energiju. Spremno je da ti se da da ga oblikuješ.
Budi strpljiva. Ne žuri. U žurbi prave se greške. I gvožđe može da pukne. I tvoj život može da bude promašaj ako odluke donosiš u žurbi.
Polako, promišljeno, sa osmehom i uporno.
Zacrtaj ciljeve. Zacrtaj prioritete. Usmeri svoju energiju. Polako. Strpljiv, spašen.
Ne. To ne znači da ležiš i čekaš. Ne. Ništa ne pada s neba.
Ali, ako se trudiš i pošteno radiš na sebi i svojim prioritetima i nebo će ti pomoći.
Znaš, sve tvoje želje idu negde u vasionu i onda, kada dođe vreme, polako se vraćaju i stvaraju ti razne okolnosti koje treba pametno da iskoristiš.
Ne preko drugih. Ne na štetu drugih. Svaki takav uspeh je kratkoročan. I može mnogo da te košta. Svaka naplata kad – tad stigne.
I sada sama vidiš. Tvoje parče gvožđa počne prosto samo da se savija u tvojim rukama. Ako si sposobna možeš i čipku da napraviš od njega. Urami ga da te podseća kroz šta si sve prošla i kako si sama, uporno, smišljeno i postepeno gradila svoj život.
Da. Nemoj zaboraviti Mico, obavezno mora da imaš svoj novčanik. Mora da imaš svoju platu. Nije bitno ni kolika je, ni koje si škole uspela da završiš. Da. Što više to bolje. Ali, mnogo je važnije da na kraju meseca plata bude tvoja. To ti je najvažnije. Osećaj slobode, snage i samostalnosti.
Čak i da je neko u stanju da ti da i mnogo više od tvoje plate, slušaj me – ne odriči se svog novčanika.
Nemoj da ti „oči budu gladne“. Ne podčinjuj se nikome.
Čuvaj čipku od tvoga parčeta gvožđa. Urami je da te uvek podseća kroz šta si sve prošla da bi je napravila. Koliko si bila uporna i strpljiva i promišljena. I to poštuj.
U tvom životu nema mesta za laži, zavist i pohlepu.
Tvoj život je osmeh, strpljenje i ljubav.
Sve ovo govorim ti za tvoje dobro.”