17

„ Mico!! Mico! Ovo gradsko dete ništa ne čuje. Mora da vičem svaki put. Grlo će mi otići.”
„ Evo me , mamice. Zvali ste me?“
„ Zvala. Kakvi zvala. Zapomagala ali od tebe nikakve koristi.“
„ Treba li vam nešto, mamice?”
„ Treba. Treba. Skuvaj mi kafu i umuti žumance.“
„ Da. Nisam ti rekla zimi mi u žumance dodaj i kašiku samlevenih oraha.“
„ Ali, mamice. Mi nemamo samlevene orahe, samo u ljusci.“
„ Nemamo. Pa šta. Istucaj ih.“
Mamica se vratila na svoj ležaj. A meni je ostalo da navalim na posao. Dug, dosadan i zamoran. Posao mora da se uradi.
„ Ej, baš su ukusni ovi orasi. Ima ih dosta. Poješću i ja neki. Baš mi prijaju.“
„ Evo, mamice. Sve je gotovo.“
Mamica je uživala u svojoj poslastici i redovnoj kafi posle ručka.
Za dva sata pašće mrak. Idem da uradim šta treba pa da se i ja malo odmorim pored moje mace. Svetlo u sobi mi je veoma slabo. A i šta će mi. U kući nije bilo ništa za čitanje. Odmaraću se u svom mraku.
„ Mico! Mico! Mico! Gde je to dete? Moraću da kažem sinu da mi pošalje neko zvono da ne moram stalno da vičem.“
„ Molim mamice.“

„ Vidi. Na kraju sela ima jedan izvor. Ta voda je mnogo dobra i meni koristi za moju reumu. Ajde uzmi ova dva bokala i donesi mi vodu. Zimi me ona spašava.“
„ Ali mamice, sada je jako hladno. Možda je izvor zaleđen. A ne znam ni kako da dođem do njega. Mrak samo što nije pao.“
„ Ludo jedna. To je izvor tople vode. Nikada ne zaledi. Objasniću ti kako da dođeš do njega.“
„ Ali mamice, hladno je. Nemam šta da obučem.“
„ Ne kukaj dete previše. Sve ti je teško. Ajde uzmi moj vuneni šal.“
I krenula sam. Obula sam moje vunene čarape a drugi par stavila sam na ruke. Obukla sam sve što sam mogla da mi ne bude hladno. Ogrnula sam mamicin šal.
Napolju je bilo jako hladno. Sve je bilo izuzetno belo od silnog snega koji je padao bez prestanka. Prosto su se zvezde odbijale od tolikog snega pa sam put sasvim dobro videla.
Hladnoća mi je prosto sekla lice. Umotavala sam se u mamicin šal koliko god sam mogla. Tek sam samo očima ostavila mali prolaz da vidim kuda idem.
Izvor jr zaista bio neverovatan. Para se širila unaokolo. Prava čarolija. Ovu lepotu nikada nisam videla. Skinula sam moje čarape sa ruku i zaronila sam ih u vodu. Toplota je bila božanstvena. Prosto bih se cela skinula i zaronila u ovu čaroliju.
„ Ovo nikada, nikada nisam videla. Šta videla? Nisam znala ni da postoji tako nešto. Ovo je dar sa neba.“
Od tog dana mamica me je stalno slala na izvor.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
„ Dobro veče.“
Čula sam nečiji prijatan glas. Koliko već dolazim na izvor uvek sam bila sama.
Ko li je sada to? Želim da budem nevidljiva. Ne želim nikoga da vidim.
„ Dobro veče – glas je ponovio. Vidim da uživaš u ovom prelepom izvoru. I ja redovno ovde dolazim. Danas sam imala mnogo posla pa zato dolazim ovako kasno.”

Polako sam okrenula glavu. Ugledala sam mladu ženu veselog i prijatnog lica.
„ I ja često dolazim. Mamica voli ovu vodu. Koristi joj.“
„ Ti si ovde nova. Prvi put te vidim. Da. Izvini. Nisam ti se predstavila. Ja sam Nada, učiteljica u ovom selu. Moji su odavde pa sam imala želju da i posle završene škole budem uz moje i da nečim pomognem selu. Ljudi su prijatni ali vole da žive odvojeno. Svako u svom ataru. Ali ja se trudim da ih naučim da se ujedine. Jer tako mogu mnogo bolji život da žive. O, izvini, baš sam se raspričala. To mi je profesionalna deformacija. Mnogo pričam i mnogo pitam.”
„ Nisi mi rekla odakle si. Nisam te do sada viđala. Je si li došla nekome u posetu?”
Ćutala sam. Šta da joj kažem? Moju tužnu priču? Da se brukam? Ne. Ostaću pri mamicinoj priči.
„ Da ja sam od skoro ovde. Moji roditelji su poginuli pa sam došla kod mamice. Ona mi je daljnja rođaka. Šta ću ovako mlada sama u gradu?“
„ Dobro si uradila. Svaka čast mamici što je preuzela brigu o tebi. Dobro je što još uvek ima dobrih i milosrdnih ljudi.”
„ Žurim. Izvini, imam mnogo posla. Drago mi je što smo se upoznale. Videćemo se još. Pozdrav.“
„ Kako je fina. Vesela, puna energije. Gleda pravo u oči. A ti, Milena? Pognula si glavu. Skrivaš pogled. Mumlaš. I šta i da kažeš? Zar se tvoja bruka priča drugome? Ćuti! Trpi! Sama si za to kriva. Ajde nazad kod mamice.“
Usput do kuće samo su mi se rojile misli. Ajde sada vrati se u svoj sobičak. Nije ti valjalo kod mame. Mrzelo me je da počistim, obrišem prašinu, da pospremnim. Sve sam čekala da to uradi mama.
Da. I treba da budem kažnjena? Moja soba je moj zatvor ali i moja sloboda. Prvi put osećam da sam u tih pola kvadrata slobodna. Svoja. Ja i moja maca. Ponekad osećam kako u mojoj sobi punim baterije. Mogu slobodno da razmišljam. Otvaraju mi se vidici. Prosto mislim da sam u toj sobici odrasla, sazrela.

Imala sam dovoljno vremena da u mojoj sobici vratim moj život unazad. Nije bilo teško. Kratko je vreme iza mene. Jedan prošli život je iza mene.
Jasno mi je posle nekoliko meseci provedenih ovde gde sam i zašto sam.
A šta ću dalje? E to mi nije jasno. Ne mogu ni da maštam. Ostaviću da maštam kada dođe lepo vreme. Sada mi je tako hladno da mi se mozak smrzao.