35.
Mamica je insistirala da ga sahranimo na seoskom groblju.
Dragovi prijatelji javili su joj da Drago ima veliku grobnicu za Draga i mamicinog sina. Ali, ona nije htela da čuje za to.
“ Dovoljno su bili zajedno. Želim da se u smrti vrati kod mene. Na naše groblje.“
„ Mamice, ne brinite. Ja ću sve da organizujem kako treba. Sahrana je za dva dana. Dotle ću sve da pripremim. Verujem da će biti dosta ljudi.“
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Izašla sam da naberem nešto povrća iz povrtnjaka. I ugledala sam nju. Stao mi je dah. Ukočila sam se. Da li je samo slika? Da li je to zaista ona? Moja mama. Moja najdraža, najvoljenija mama.
Suze su me zaustavile. Glas sam izgubila. Ne znam koliko sam tako stajala, nema, okamenjena.
Polako je otvorila kapiju i krenula sporim korakom. Kao da je svakim korakom pitala – mogu li. Primaš li me?
Prišla mi je blizu. I stala. Čekala je.
„ Da li je ovo moja mama? Tako tiha?“
Sve je bilo kao usporeni film. Nismo čule niti jedan seoski zvuk. Nismo osetile niti jedan seoski miris. Bile smo nas dve. Same na svetu.
Kao da me je nešto gurnulo. Uletela sam joj u zagrljaj. Dug. Nem. Ne znam čije suze su bile na mojim obrazima. Zar je važno? Mi smo sada jedno biće. Jedinstvo. Celina.

Polako smo se odvojile. Polako, kao da ćemo se slomiti ako se odvojimo. Suze su i dalje bile nezaustavljive.
Jedva sam progovorila.
„ Dođi da te upoznam. Ovo je moja mama. Da, moja mama.“
„ Marija, Nađina mama.“
Mamica nas je nemo gledala. Šta je sad ovo? Kakva mama? Kakva Nađa?
„ Mamice, moje pravo ime je Nađa. Vaš sin promenio je moje ime u Milena, vi u Mica. Ali, to sada nije ni važno. Važno je da sam to ista ja. Da. Istina je da je moja mama živa i to je ona. Toplim zagrljajem obavila sam ramena moje mame.“
Prvi put pogledala sam je smireno. Bez suza. Pored mene stajala je visoka, mršava žena. Proseda.
Zar je moja mama seda?
Od kada? Ona nije stara.
Seda je od mene. I bore. I sivilo kože. I pogrbljenost. Sve od mene. Od brige. Od višemesečne brige. A ja sam mislila da me mama ne voli. Da ne mari za mene. Da su joj svi preči od mene.
Kako je to moguće? Uvek mi je govorila – shvatićeš dete kada ti budeš imala svoje dete.
Ne. Shvatile sam i pre toga. Shvatila sam sada. Sada kada gledam kako jedna majka nestaje pred mojim očima zato što joj nema više njenog deteta. Tuga je to neizmerna. Ne smemo se igrati sa tuđim osećanjima. Ne smemo podcenjivati tuđe osećaje.
Svako ima pravo da svoja osećanja pokaže na svoj način. Ne, ne treba ih zbog toga osuđivati. Ne treba ih ni ukalupljivati prema sebi. Ne. Treba ih razumeti. Prihvatiti. Uvek hoćemo da menjamo druge. Uvek zameramo drugima. Tako nam je najlakše. Posebno onima koji nas vole. Onima koje mi mislimo da ih volimo. Stalno im nešto prigovaramo. Hoćemo da ih menjamo. Da ih stavimo u neki naš model.
A da li je naš model ispravan? Je li pravi?
Ne. Ne, ne radite to. To sam ovih poslednjih meseci, odkad sam srela učiteljicu Nadu, od kad me je ubedila da treba da radim na sebi, zapravo sam shvatila – ne, nisu drugi ti koje treba da menjam i da im bilo šta zameram. Ja sam ta koja treba da se menja.
Dok spremam obrok i slušam mamicin televizor često čujem kako se ljudi prosto hvale – ja sam takav i ne želim da se menjam. Prihvati ili nemoj. Da, ti jesi takav ali mora da shvatiš da se svet, ova naša planeta, stalno menja. Ućila sam sada to. Govorim ti iz prve ruke. I ti mora da pratiš te promene. Šta znači – neću da se menjam? Hoćeš sa malo tkanine ili kože neke životinje oko bedara, sa maljem u ruci i rasčupanom kosom da jurcaš okolo kao praistorijski čovek. Za njega je to bilo pravo ponašanje. A za tebe? Eto vidiš da se sve menja. Menjaj se i ti. Ja sam se promenila. Razmišljam. Koristim svoj razum. Sama razložim stvari i odlučim šta je ispravno.
Ni sama ne mogu sebe da prepoznam koliko sam sazrela. Smirena sam i sigurna sam da me sada Viktor ne bi obrlatio svojim lažima. Jer sada koristim moj mozak. Razmišljam šta je dobro. Znam šta je istina.
Ali, ne. Neću druge da menjam. Svako neka napravi svoj izbor. Bog nas ni našta ne tera. Daje ti da sam biraš.
A ja biram život. Radost. Snagu. Ljubav. Nezavisanost. A ti? Ako nećeš da se menjaš slobodno ostani takav. Ako budem mogla s tobom da nađem zajednički put bićeš mi prijatelj. Ako ne mogu, ako mnogo odskačeš – ne, neću te menjati. Produžiću mojim putem. Ja sada biram. I ne mogu vam reći koliko sam zbog toga zadovoljna. Srećna sam. Stabilna. Svoja.