Govorim ti za tvoje dobro

11.
Dani postaju jednolični
Ono što mi se sviđa kod mamice u poslu je što postoji redosled. Tačan raspored šta i kada treba da se radi. Otkrila sam da mi to odgovara. Sve ove godine živela sam u maminom haosu. I ja sam pravila još veći haos. Nije me bilo briga ni za šta. Sada je drugačije. Bar da kažem neka korist od ove moje situacije.
Moja situacija? Da li se to tako zove? Moj promašaj! Moja veliiika glupost! Tako se to zove.
„ Vidiš, majko. Kod tebe je stalni haos. U glavi kao i u kući. Možda i zato što si radila po ceo dan. Nikad nisi imala raspored šta ćemo raditi. Uvek si kod kuće radila šta ti prvo padne na pamet, a najviše si udovoljavala tvojim muškarcima, kako si ih ti zvala. Za mene nisi imala vremena. Ni para. Ni lepe reči.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Ja sam visoka, tanka devojka, sa dugim vijugavim nogama. Kosa mi je duga, veoma gusta, tamno braon boje. Krajevi su mi prirodno savijeni u lokne. Moja najbolja drugarica, zapravo moja jedina drugarica, redovno mi je davala malo svoje plave farbe za kosu. Farbe je bilo taman toliko da ofarbam krajeve kose, što mi je davalo dodatni glamurozan izgled. Ostale drugarice u školi prosto su me mrzele zbog te fantastične krune na glavi.
Moje krupne kestenaste oči uvek su izgledale nevino i naivno. Dugim trepavicama vešto sam sakrivala strah. Usne. Na usne sam posebno ponosna. Savršeno oblikovane, gotovo crvene, kao da su govorile – poljubi me.
Ten mi je besprekoran, baršunast kako dolikuje devojci mojih godina. Možda malo bled, ali meni je pristajao.

Ono što je najvažnije ja sam pre svega – dobra, poštena, vredna, pouzdana.
Mamica je jako zadovoljna sa mnom. Sin joj je napravio pravi izbor. Poslao joj je devojku koja može u svemu da je odmeni. Ništa ne tražim, ne prigovaram. Poslušna sam. Sve radim. Neka samo tako potraje.
► ► ► ▼ ◄ ◄ ◄
Jednog jutra, nekih mesec dana po dolasku, odsekla sam moje čuvene uvojke. Sa svojom braon kratkom kosom, sa svojim braon krupnim očima i svojom tugom na bledom licu bez trunke šminke, podsećala sam na nekog naglo izraslog momka. Uvek u farmerkama i širokim majicama želela sam da budem neprimetna. I uspevala sam u tome.
Mamica je u povrtnjaku, voćnjalu i kokošinjcu imala sve što joj trebalo za jelo.
Mamica me je naučila kako se mesi hleb. Tako da nam ništa nije trebalo iz obližnje seoske radnje.
Sve vreme kretala sam se samo u okviru mamicinog dvorišta.
Znala sam napamet svaku stazu. Moje društvo bilo je nekoliko drveća voća. Svakom drvetu dala sam ime. Svakom drvetu obraćala sam se sa posebnom toplinom. Već sam se navikla da uberem voćku sa drveta i odmah je pojedem.
„Ne! Kako da tako jedeš voće? Prvo dobro da ga opereš!“ – govorila bi mi majka.
Mada, iskreno govoreći, mi smo voće veoma retko jele. Nije bilo para za voće. Za moju majku ono je bilo nepotrebno.
Sada sam koristila priliku da uživam u voću. Često bih se prošetala po voćnjaku i uživala u sveže ubranom voću.
Nadam se da se mamica neće ljutiti. Uostalom, ona ga i ne jede. Služi joj samo za ukras u činiji. Da se pohvali komšinicama svojim lepim voćem. Ona ga ne jede, ali ga ni ne nudi. Nijednom mi nije rekla da mogu da ga jedem. Nije bitno. Ja sam se snašla.
Povrnjak je bio bogat raznim povrćem. Boje povrća tako su se uklapale da sam prosto uživala u radu u povrnjaku. Nisam ni znala kako je uživanje pojesti paradajz kao jabuku. Paprike raznih boja bile su prepune vode. Šargarepu bih samo malo očistila od zemlje, uživajući kako je pucala pri svakom zalogaju.
Kakva muzika za moje uši.
Postala sam pravi virtuoz u spremanju raznih jela za mamicu. Da. Da. Za mamicu. Jer koliko god da sam planirala i sebe za obrok, za mene ništa nije ostajalo. Mamica bi uživala u svakom zalogaju. Mljackala i govorila kako ne sme puno da jede. Njen sin ne voli što se goji. A onda bi grdila mene – „ Zaboga dete zašto si toliko spremila? Pa nemamo vojsku ovde. Samo nas dve. A ti spremila kao da čekamo goste. Nemoj to raditi. Potrošićeš nam sve što imamo pre vremena. Povrće sačuvaj i za zimnicu. Vi gradska deca ništa ne znate. Samo se rasipate.“
Kako priča dok toliko jede? Strah me je da se ne zadavi. Pa da ja onga budem kriva.
Mnogo sam napravila? Jel ona to ne vidi da sam i ja tu? Sve pojede, još i tanjire oliže. A ja? Šta je za mene?

Nije da mi je mamica branila da jedem ili krila hranu od mene. Ne. Nipošto. U početku zvala bi me na obrok. Ali, mamica je tako i toliko jela da bi sve pojela što bih ja napravila. Jela je tako temeljno da meni ništa nije ostajalo. Od mamicinih ostataka sigurno nisam mogla da se najedem. Pokušala sam da povećavam količinu spremljene hrane, ali mamica je imala običej da kaže – „ Ovo što je ostalo skloni. Nemoj ništa da spremaš za večeru, poješću ovo što je ostalo. Da se ne mučiš.“

„ A ja? Šta ću ja? „

Srećom, naučila sam kako da sama sebi napravim  savršen obrok u povrtnjaku.  U gradu nikada mi ovo ne bi palo na pamet.

Kupi, donesi kući, operi, iseci, skuvaj – pa tek onda jedi.

A ovde, sve je drugačije. Oberi, protrljaj među dlanove i jedi. I sve je ukusnije. Ma kakvi ukusnije. Neuporedivo, carski. I što je najvažnije, osećam neverovatnu slobodu. Nezavisnost. Svoja sam.U listove zelene salate stavila bih papriku, koju bih napunila šargarepom. Prava gozba. Savršeni dodatak bio je paradajz. Ovakav obrok izuzetno mi je prijao. I dalje sam bila mršava ali osetila sam da imam više energije. Da sam smirenija, staloženija i bolje raspoložena. Samu sebe sam tešila