Sa mnom u gimnaziju krenuo je i moj drug Ivan. I dalje je bio riđ i pegav. Volela sam svaku njegovu pegu. Ali mu to nikad nisam priznala. Ničim nisam pokazala da mi je posebno drag. Ne. Nisam to sebi dozvolila. Nisam htela da ugrozim naše prijateljstvo.
“ Stano, stani – govirila sam sebi – nemoj da pokvariš ono što ti je sada lepo. Da. “Nemoj mi prići jer želim izdaleka da gledam tvoja oka dva, jer ljubav je lepa dok se čeka, dok nagoveštaj da”.
Nije to baš bilo kao u stihu. Nismo mi bili izdaleka. Naprotiv, Ivan i ja stalno smo bili zajedno. Pošto smo oboje voleli da proširujemo naša znanja i obrazovanje, imali smo nepresušne teme za razgovor.
A ‘el znate šta je najlepše? Ili će vam biti najčudnije? Odlučili smo da svake godine naučimo jedan strai jezik. Pre svakog zimskog raspusta izvlačili smo cedulju koji jezik odabranih zemalja hoćemo da učimo. Svako bi se trudio da sam kod kuće što više nauči kako bi mogli da na tom jeziku razgovaramo. A razgovarali smo najviše o toj zemlji čiji smo jezik učili. Na internetu smo čitali original tekstove i ulazili smo duboko u upoznavanje te zemlje, stanovništva, istorije, ekonomije, geografije, kulinarstva, mode, uspešnih ljudi – ma sve nas je interesovalo.

Mora da vam priznam – svi su nas čudno gledali
“ Na kom jeziku ovo dvoje čudaka sada razgovaraju?” – pitali su se drugari u razredu.
“ Ma pustite ih. Vidite li da ih ništa ne razumemo. Nek se zabavljaju sami sa sobom” – nastavili su da pričaju o nama. A nama nije smetalo. Baš smo se slatko smejali. Kako smo proširivali naša znanja stranih jezika tako smo se osećali sve slobodnijima. Mogli smo da budemo u gomili, da pričamo nas dvoje o svemu i svačemu i niko nas nije razumeo.
“ Ma kažem vam, Ta sloboda o kojoj vam pričam, više mi je značila od izjava ljubavi. Mi smo toliko bili naši da je, zapravo, to naše jedinstvo bilo naša ljubav. Nismo je definisali, ali, sigurno je to bilo to.”
A ‘el znate kako mislim da je to bila ljubav? Tako što bih osetila uznemirenost. Ivan nije bio ružan, mali, debeo. Ne. naprotiv. Možda bih volela da je tako. Tada bi bio samo moj. Ali ne. rastao je u zgodnog mladica. Lepo građenog. Lepe visine. Prodornog pogleda. Na pegavom licu i uz riđu kosu njegove tamnobraon oči bile su pravi ukras. Znao je da odabere pravu garderobu koja je isticala na njemu sve što je lepo.
I devojke su ga zagledale. Svaki njihov pogled sekao mje je kao mač. Jako. Duboko. Plašila sam se. Ali, ćutala sam.
I šta sam ja uradila? Sigurno se pitate. U tim godinama devojke počinju sa raznim ubitačnim dijetama da bi bile što zgodnije. A ja? Ja sam utehu uvek nalazila u hrani.

“ Znate u svemu sam bila uporna. Uvek sam znala šta je najbolje za mene. Ja sam mislila da znam šta je najbolje za mene. A zapravo, radila sam ono što je bilo najgore za mene. Bežala sam u hranu.”