Kroz školu prošla sam lagano. Prosto neprimetno. Brzo. Lekcije su mi se smenjivale. Razredi završavali. Samo su ocene bile stalne.

„ Stano, znaš li ti za neku manju ocenu od petice?  Stalno samo petice. Kako to uspevaš?“

Svi su me to pitali.

Da. Ocene su mi bile stalno iste. Najbolje. Profesori su voleli da dođu na čas u moj razred.

Ako niko drugi nije znao – Stana je znala.

Ako niko nije uradio domaći zadatak – Stana je uradila.

Ako treba razredu objasniti neku lekciju – Stana će to.

Ako treba nekoga poslati na takmičenje – Stanu šaljemo.

Ne mogu reći da su me profesori hvalili. Malu debelu baš i ne možeš hvaliti. Ali su me pohvaljivali kada je to bilo potrebno.

„ Stano, šta ćeš sa tolikm diplomama i pohvalnicama?“ – čudile su se moje sestre. Njima nisu bile potrebne. One su i dalje bile tanke, visoke i lepe. Uz moje maksimalno zalaganje za njihovo učenje, uz malo sreće i njihove snalažljivosti zavrašavale su školu bez trauma. Od njih familija nije mnogo ni tražila.

„ Hvala bogu što su ti ove dve tako lepe. Daće bog da se dobro udaju“ – govorila bi baba mojoj majci.

„ Hvala bogu što mi je podario lepe ćerke da se ne brinem za njihovu sudbinu“ – odgovarala bi moja mama.

„ Za takve ćerke samo je bogata udaja“ – nadovezivala bi se tetka.

„ Šta će im škole. Neka već sada gledaju da nađu bogate mladoženje“ – rekla bi strogo ujna.

„ Neka ih, polako, još su mlade. Biće mladoženja kada dođe vreme“ – branila bi ih mama.

„ Jes vala, šta ste navalile sa udajom. Polako. Imaju vremena. Neka biraju“ – bila je stroga strina.

„ A, pusti ti to. Izbirač nađe otirač. Nemoj mnogo da biraju. Nauči ih da odmah zgrabe pravu priliku“ – strogim glasom njihova mudrovanja završavala je tatina mama.