U školi je bilo mnogo lepih devojčica. Majke su ih spremale za školu sa puno ljubavi. Puno lepršavih haljinica, puno karnera, puno cveća, šnala, ukrasa u kosi, lepih cipela u svim bojama. Među devojčicama stalno je bilo proleće i leto. A tek njihovo kikotanje i zadirkivanje dečaka. Dečaci su bili spetljani. Stalno su jurili za loptom i onako zadihani strašno bi pocrveneli kada bi im neka od devojčica uputila dug, čežnjiv pogled.

I meni se sviđao jedan dečak. Bio je nekako riđ i pun pega. Razlikovao se od drugih dečaka. Mžda mi se zato i svideo. Prosto smo se oboje razlikovali, ili još gore, oboje smo bili predmet sprednje i zadirkivanja. Posebno mi se sviđalo kod njega što je bio jedan vrlo bistar dečak. S njim sam mogla o mnogo čemu da pričam. Ostali nisu shvatali naše razgovore pa je i to bio razlog da nas izopšte iz svog društva. Meni to nije smetalo. Imala sam Ivana samo za sebe. Prvi put imala sam nešto samo moje. Original.
Imala sam i jednu drugaricu. Irina je bile visoka, tanka, duge plave kose. A oči – kao more. Uvek je bila nasmejana. Dečake je privlačela kao da je lepkom namazana. Ne znam zašto je odobrala mene? Da li što smo blizu stanovale? Da li se sažalila na mene što sam sama? Da li što sam joj pomagala u školi? Svejedno – neću o tome da razmišljam. Ja sam oberučke prihvatila njeno drugarstvo. I ona je bila zadovoljn. Irina je često dolazila kod nas da joj pomognem oko školskih lekcija. Dok sam ja radila domaće zadatke i moje i njene ona se, uglavnom, družila sa mojim sestrama. Videlo se da su ista krvna grupa. Nisam mogla da joj zamerim.
„ Stano, ne mora da žuriš sa zadacima. Ja ću da pravim društvo tvojim sestrama. Samo ti polako.“
Nisam žurila. Nije meni trebalo puno vremena ali sam otezala jer sam volela da ona bude što duže kod nas. Prijalo mi je da slušam njihov smeh makar i što nisam učestvovala u njemu.
Nas dve smo bile smešan par. Visoka tanka i mala debela. Svi su nas uočavali. Kasnije sam shvatile da svaki debalans upada u oči. Da. Mi smo bile debalans. Meni je odgovaralo. Pored nje su i mene primećivali. Da li? Da, ali samo na kratko. Gde god bismo stale odmah bi se oko nas okupili oni nespretni dečaci željni Irininog društva i mene bi prosto istisnuli.
„ Stvarno, kako su to uspevali? Mene nije baš lako pomeriti. Posebno ne istisnuti. Ali njima je to uspevalo.“
„ Stano zdravo. Vidimo se na času“ – čula bih Irinin glas iz grupe.
Ta scena se gotovo svakodnevno ponavljala. Svaki put bila sam tužna. Plakalo mi se.
„ Ček, ček, imam ja šta će mene utešiti.“
Moja školska torba bila je prava riznica utešiteljskih đakonija. Kolač, sendvič i ko zna šta još lako bi me utešili.

„ Eh, nemojte tako. Nisam ja baš sve jela sama. Ne. Taman posla. Delila sam sa Ivanom. Mi bismo se sklonili od ostalih, seli na zidić u školskom dvorištu i delili moje zlatne zalihe hrane. To su bili moji najsrećniji trenutci.“