U školi sam bila dobar đak. Ako mi se otkačio gen za visinu, za pamet zakačio mi se, procenjujem ja, nekoliko gena. Ni tu nisam znala da li da se radujem ili da se bogu žalim? „ Šta mi uradi bre?“

A jel’ znate zašto? Zato što sam se, opet, razlikovala. Nije bilo predmeta u školi koji mi nije „išao“. Prosto da se tako izrazim. Išao. Kao da je prošao pored mene, očešao me i ja sam sve znala. Nije mi trebalo puno vremena da naučim lekciju.

A znate li kako je izgledalo moje učenje? Pravi ritual. Prvo bih spremila sendviče. Malo više. Da se nađe. Možda će učenje trajati duže. Pa voće. Da malo isperem creva. A za kraj kolač. Jesam li rekla kolač? Ma ne. Greška. Kolači.

Elem, tako naoružana silnim tanjirima, uredno raspoređenim po stolu – srećom sto mi je bio veliki. Ja sam učila za trpezarijskin stolom.

„ Stani ne treba radni sto. Neka sestrama. Kada one završe škole ostaće Stani čak dva stola“ – tako je rešena dilema oko mog stola.

Elem, tako sam ja imala dovoljno mesta da rasporedim svu moju hranu. I ja sam bila zadovoljna. Pa ne baš – zadovoljna. Trpezarijski sto stajao je naočigled svih. Svi su gledali šta ja radim. A šta ja radim? Učim i jedem.

Rekla sam vam već da me je bog nagradio sa viškom gena za učenje. To je bilo dobro jer bih sve brzo naučila i svaki zadatak brzo napisala. Ali, u stvari uopšte nije bilo dobro jer sve bih već naučila i sav domaći završila ali, šta ću sad. Nisam svu hranu pojela. Nije u redu da samo sedim i jedem. Videće me sestre pa će mi se podsmevati.

E, dosetila se Stana. Pa ne mora samo da učim zadate lekcije. Mogu da proširim znanje. I tako sam učila sve do čega sam došla da bih imala opravdanje što i dalje sedim za stolom. I jedem. Ali i učim. Tako je to trajalo godinama. I sestrama sam pomagala. Da, jesu one starije od mene ali meni nije bio problem da naučim i njihove lekcije i da im radim domaće zadatke i pišem literalne radove. Da. Ja sam to volela. Mada sam podmuklo naplaćivala njihove lekcije. Jasno vam je – plaćanje je bilo u hrani.

I tako smo svi bili zadovoljni.