Zdravo. Moj duboki naklon svim mojim čitateljima. Zahvalna sam vam šo ste zainteresovani da pročitate šta ja to pišem. Zato sam, zahvaljujući vama, napisala novu knjigu – „Ružno pače“ – tako su me zvali. Posvećujem je svima koji imaju svest o potrebi promene, a posebno onima koji je sada nemaju. Treba uvek raditi na sebi. Lako je biti grub, nezadovoljan, aljkav i ružan. Ali, potrudimo se da budemo lepi, zdravi – i fizički i mentalno, pametni i kulturni. Nije potrebno mnogo truda, ali se isplati. Probaj i uspećeš! Zadovoljstvo i sreća koje se dobijaju zauzvrat ničim se ne mogu zameniti.
Srećno na tvom putu preobražaja !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
„Ružno pače – tako su me zvali“
3.odlomak: Krenula sam u školu
Elem, došlo je vreme da krenem u školu.
„ Kažem vam ja. Sa trećim detetom vreme leti.“
Sve su devojčice bile doterane. Sve nove haljine. Sve nove sandale. I svaka je imala neki cvet – u kosi ili u ruci.
A ja? E tu je druga priča. Nismo bili ni bogata ni siromašna porodica. Prosečna. Samo je nisam bila prosečna. Bila sam mala.
„ Malena“ – tako su me zvali. Valjda su mi tepali.
Ma kakvi tepali. To je bila istina. Rasla sam sporije od mojih vršnjaka.
„ Povukla je gene na onu tvoju ludu tetku. Lakše je preskočiti nego obići“ – govorio je ljutito moj otac majci.
„ A ne vala. Potpuno se dala na tvoju babu. Nadam se da neće biti i luda kao ona“ – odgovarala je ljutito moja mama.
Kako bilo da bilo, ja sam bila mala. Možda mi se neki gen otkačio pa me usporio. Vrag će ga znati šta se desilo, ali takva sam kakva sam ispravke nema.
A lepo je biti visok. Nije da nije. Stalno sam morala da se propinjem na prste da nešto dohvatim. A to je bilo veoma teško. Do tačke neizvodljivosti.
A znate li zašto? Zato što sam bila debela.
Šta ću. Volela sam kada me mama pohvali što dobro jedem. Stigla me je sva ta hrana.
„ Da bar sa ovim detetom nemam problema oko hrane.“
Moja mama bila je odlična kuvarica. Uvek sam znala gde ću da je nađem. Kad god mi je trebala otišla bih do šporeta i ona je bila tamo. A kako i da ne bude. Jedna sestra više je volela slana jela, druga je jela samo slatkiše, tata meso, a ja – a šta sam ja volela. Ne znam. Nije ni moja mama znala. Ja sam jela sve. Da bar tu nemam probleme. Ja sam jela sve. Gledala sam u svaki tanjir i čekala da vidim da će im nešto ostati – a ostajalo im je. Bili su razmaženi. Pa mama se trudila a vi to ne cenite i ostavljate polupune tanjire. E to ne može. I ja bih sve to pojela. Uvek sam ostajala za stolom poslednja. Trebalo je sve to pojesti. A i vredelo je jer mama bi me uvek pohvalila – „Bravo Stano, posle tebe ja ne mora ni tanjire da perem“. A ja sam volela kada me mama hvali.
To su bili jedini trenuci kada bi me hvalila.
I ja sam jela.
I šta sad?
Sada sam debela. Mala i debela. Ali, čekajte. Tu se problem ne završava. Tu problem, zapravo, počinje.
A evo kako.
Moje sestre bile su tanke. Vrlo tanke. I visoke. Imale su uvek lepe haljine.
„ Njima vredi kupiti. Sve im lepo stoji“ – govorila je mama.
„ Lepo ih obuci da se malo ponosim sa mojim ćerkama“ – govorio je tata. „Vodim ih na sladoled da im se ceo svet divi.“
Ali, to se nije odnosilo na mene.
„ Ti si mala. Ostani kod kuće.“
Nikad mi nije bilo jasno šta je mislio – mala po godinama ili mala ružna debela pa da se sa mnom ne bruka.
Elem, trebalo je spremiti se za prvi školski dan. A kako?
„ Pa neću valjda da joj kupujem novu haljinu. Nađi tamo neku haljinu među sestrinim“ – tata je bio kategoričan.
Za mamu je to bio veliki problem.
„ A kako to misliš? Nađi? Gde da nađem kada njoj ništa ne odgovara?“
Mama je problem rešavala tako što je od dve-tri sestrine haljine pravila jednu za mene. I znate šta? Vremenom meni se to svidelo. Bila sam drugačije od svih. Moje haljine bile su jedinstvene.
Zato sam nastavila da jedem istim tempom jer sam se razlikovala od drugih.