30.

Policija je ponovo došla.

Kada sam čula zvono prosto sam otrčala da otvorim vrata. Da zvono ne uznemirava mamicu.

Mamica je ležala na svom ležaju bez daha i glasa.

Policijski inspekror pitao je mamicu da li zna u kakvom odnosu su bili Milutin i Dragutin.

„ U bratskom. Nerazdvojnom. Jedan drugog su zvali Drago i Mile. Tako smo ih i mi zvali.”

„ Da li znate da se Milutin u gradu predstavljao kao Viktor? Tako su ga zvali.”

„ Ne. On je moj Mile. Moj zlatni sin.“

„ Da li znate čime se bavio vaš sin?“

„ Ne znam. Znam da radi neke važne poslove za  zemlju. Nisam ga ni pitala šta radi. Nije mi ni bilo važno.“

„ Mi, gospođo, imamo informaciju da je vaš sin napustio studije. Izvinite ali nije ništa radio za zemlju. Naprotiv. Živeo je na visokoj nozi, bogato, a nigde nije radio.“

„ Da. Imao je bogat život. Imao je para. Rekao mi je da je dobro plaćen za svoj državni posao.“

„ Izvinite gospodine, da li možete sutra da dođete sa vašim pitanjima? Mamici nije dobro. Sin joj je ubijen. Razumite je. Nema više snage. Dođite sutra, molim vas.“

„ U pravu ste. Izvinite. Doviđenja. Vidimo se.“

Otišli su. Ostala je praznina. Teška.  Puna ćutanja.

Ja nisam ništa pitala. Mamica je ćutala. Nije imala snage ni za suze. Samo je ćutala. I gledala u daljinu. Sedela sam u kuhinji i pustila da tuguje sama. U tišini.