Jesen je veoma bogata ponudom raznog voća. Volim grožđe, bilo koje boje i ukusa, ali njega ne stavljam u blender. Njega sam jela kao popodnevnu užinu. Mada, mora da vam priznam, bez obzira što mnogi preporučuju popodnevnu užinu – znači tri glavna obroka i dve užine – ja sam to vremenom redukovala. Moj organizam je redukovao a ja sam ga pratila.

Elem, pošto jako volim grožđe, uuuh baš ga volim, ja ga stavljam u salatu. Moja salata izgleda fantastično, a sa grožđem i crnim maslinama – znači ljudi uživanje koje se ne može rečima opisati, ali o tome ću vam pričati kasnije.

Sada je još uvek tema moj blendirani doručak. Napravim oko 700 ml i pijem gutljaj po gutljaj.  Pa da li biste voće brzo jeli? Ne. Ne bi. Tera vas da budete spori. E tako pijem i ja moj sok, pardon, doručak. Prija mi. Ne opterećujem moja creva kabastom hranom odmah nakon ustajanja. Tečnom, da mogu brže, lakše i bez trauma da je creva prime, selektuju potrebno od nepotrebnog. Svima dobro.

Doručak pijem lagano dok se spremam za izlazak iz kuće. Uz prijatnu muziku svako jutro, svaki dan započnem puna pozitivne energije.

A kilaža se polako topi. Jedva čekam da se pogledan u ogledalo i kažem – „ Bravo Stano, na dobrom si putu“.

Put je bio dug, pun nedoumica, svakakvih saveta, vrlo oštrih, prosto zastrašivanja kako grešim, gde grešim, ma grešim svuda.

„ Stano, razbolećeš se. Prestani da se glupiraš“ – govorila mi je familija.

„ Pa zar je moja debljina zdravlje?“

„ Ma šta ti smeta? Ti to dobro nosiš. Takva si rođena. A sada ćeš zdravlje da uništiš. Batali te tvoje dijete.“

Kao što vidite, podrška je izostala. E, zato sam ja ćutala i moju dijetu – ama kakva dijeta – moju ishranu, moj novi stil života sprovodila sam u tišini. Ko god bi me video, posebno posle nekog vremena, obično bi pitao:

„ Stano! Šta je s tobom?! Jesi li dobro? Nije te valjda neka bolest spopala? Vidi kako si se osušila.“

Mojim sestrama nisu govorili da su se osušile. Ali meni – svi. Ali, to me nije doticalo. Znala sam da sam na ispravnom putu. I tako sam nastavila.