Znate, nisam ja gladna, nisam ni neka proždrljivica. Nisam halapljiva. Moj mozak traži izlaz u hrani.

Ne, to me mozak zavarava. Ne. Ja ne uživam u hrani, ili bolje rečeno – uživam samo trenutno. Dok jedem, dok traje moj kontakt sa hranom.

A šta posle?

E, posle sam ljuta na sebe. Boli me stomak, pritisak skoči, glava puca. To je isto kao kod kupoholičara. Svoje probleme leče nepotrebnom i nerazumnom kupovinom. A kada ih banka opomene za prekoračenje stanja i minus koji geometrijskom progresijom raste, e onda je problem.

„ Ne Stano. Ne! Nećeš više tako!“

I krenula sam skromno. Eksperimentalno. Polako i u tišini.

Znate šta je najteže u svakoj promeni? Posebno u promeni zavisnosti? Da ovo je zavisnost od hrane. Najteže je napraviti dil sa mozgom. Zato ja do sada nisam uspevala. Mozak me je opstruisao. Mamio. Zavaravao. Iskušavao. I ja sam uvek bila gubitnik. A sada? Sada je mozak rekao: „ OK Stano, vidim da si uporna slažem se sa tobom. Podržavam te“.