Medicina je napredovala, ali ljubav nije. Kilaža je stagnirala. Sve u svemu – redovno stanje kod mene.

Ivan je izašao iz moje agende, kako se to danas fensi kaže. Upravo tako. Nismo uspevali da uskladimo slobodne termine. A kako to drugima polazi za rukom? To znači da se nismo, verovatno, ni trudili.

Čula sam da ima devojku. Plavu, tanku. Ok. Takva Ivanu i dolikuje. O da. Ivan je postao veoma zgodan momak. Poželjan. Devojke su se trudile oko njega gde god bi se pojavio. I dalje je bio pegav, ali to je njih baš i privlačilo.

Odakle ja to znam?

E, odakle. Javljale su mi prijateljice. Za razliku od mene one su stalno negde izlazile i sretale ga. Ono što su uvek konstatovale i meni uručivale vrlo značajne zaključke – sa svakom je bio kratko vreme.

„ To, Stano, Ivan traga za srodnom dušom ali je očigledno ne nalazi“ – tako su završavale svaki svoj izveštaj.

A šta to meni znači? Ja nisam ta srodna duša. Da li bih volela da jesam? Pa čujte – zapravo više i ne znam. Za mene on je i dalje moj najbolji prijatelj. A šta sam ja za njega – e, to ne znam.