Srce se usporavalo. Ne znam da li zbog Ivana, koga sam već trajno izgubila, ili zbog kilaže.

Ma, sigurno zbog Ivana. Gubitak boli. Ljubavni gubitak je surov. Cepa te na delove. A ja ovolika imam puno delova. I svi su me boleli. Nisam plakala. Ma, lažem vas. Plakala sam, ali u sebi. Nisam dala nikome da to vidi. Zapravo, istina je da niko nije ni znao da volim Ivana. Ne kažem da sam zaljubljena. Ne. Ja ga volim. Celim mojim ovim velikim bićem. Nisam mu to nikada pokazala. A taman posla – rekla. Ne. Ja sam bila samo njegova pametna drugarica sa kojom je provodio lepe trenutke. Pričali smo o svemu. Bukvalno o svemu. Sa njim sam bila opuštena. Pored njega nisam razmišljala o mom izgledu.

A da li je on razmišljao o mom izgledu? Stvarno. O čemu je on razmišljao? Jedina tema koju nismo doticali – bio je moj izgled.

Samo da vam razjasnim – ja sam lepa devojka. Svi su stalno govorili:

„ Stana ima lepu glavu. Pametnu i lepu.“

„ Da znaš. Kada bi se samo glava slikala mogla bi na naslovne strane modnih časopisa.“

„ Da, u pravu ste. Takve oči bi svaka poželela.“

„ A sa kosom može da radi šta god hoće. Svaka joj frizura dobro stoji.“

„ Ali, drage moje, šta to vredi kada se pogled spusti malo dalje sa glave – katastrofa.“

E, to sam ja – katastrofa. Dok su moje drugarice – jesam li rekla drugarice? Moje vršnjakinje, išle u teretane, bazene, trim staze, mene je boleo želudac, reuma stezala, jetra ječala, krv se zamagljivala.

„ Stano, stani! Šta to radiš sebi? Nađi rešenje! Ali trajno!“