Mada, kada drugačije gledam na stvari – lap-top mi je doneo i priličnu muku. Da li baš on? Ili moja spremnost da baš svima pomognem? Ili moja potkupljivost? Ma ne. Ja bih im pomogla i gratis. A zšro da ne naplatim? U bilo kom obliku kada su se oni sami ponudili. Doduše, mislili su da mi je dovoljan jedan sendvič. Ali, kada saberete sve – pa šta ću ja sa toliko sendviča. Pa nisam ja baš toliko proždrljiva.
Zapravo, o mojim problemima sa hranom pričaću vam kasnije. E tu ima baš dosta da se priča.
Sada se vraćam na moju muku.
Elem, dok sam ja imala zagnjurenu glavu u knjige i domaće zadatke, moje su drugarice dizale svoje lepe glave put Ivana. Da, dragi moji. Put Ivana. Mog pegavog drugara. Njega su drugari zezali zbog pega ali, na njegovu sreću, našim drugaricama one su bile vrlo specifične. Prosto slatke. Ma, neodoljive. I sve su se više gurale oko njega.
„ Ivane, vidi moju torbu. Šta misliš da li mi pristaje uz ove sandale?“ – pa bi podigla haljinu visoko da on dobro osmotri njene noge. Mislim, sandale.
„ Ivane, jesi li primetio moju novu boju kose? Možda je malo drečava? Misliš li da odgovara mojim godinama?“ – pa bi mu se maksimalno pućila i okretala glavu oko njega i zabacivala kosu po njegovom licu.

„ Ivane, kaži mi iskreno, da li da još malo suzim ovu haljinu. Nekako mi landara otkako sam smršala. Ili da kupim novu?“ – pa bi uzela njegovu ruku da joj pokaže treba li da je suzi.
“ Pa zar je on frizer? Modni guru? Alo bre, to je moj Ivan! Dalje ruke od njega! Čujete li me vi?“
Normalno, sve sam to rekla u sebi. Vikala sam u sebi. Da, čudno je. Ali je tako. Vikala sam iz sveg glasa – ali u sebi.
„ Ivane, hoćeš li da mi pomogneš da odaberem neku knjigu drugarici za rođendan? Brzo ćemo. Odmah posle časova. Ej, super si. Baš ti hvala.“
„ Ivane, hoćeš li da me odvedeš u tvoju teretanu? Trebalo bi da vežbam ali se ništa ne razumem u to. Ej, super si. Spasio si me. Vidimo se u teretani.“
A ko tebi, Stano, brani da i ti ideš u teretanu? I zašto ti mora sve da znaš pa ne tražiš Ivanovu pomoć? Spusti se malo Stano. Ne mora da budeš ravnopravna sa njim u svemu. Budi i ti malo glupava. Glumi i ti kao i one.
Ali, ja to ne umem. A njima odlično polazi za rukom. I šta je meni ostalo? Da gledam mirno kako ga polako ali sigurno – gubim.
Još uvek smo mi imali naše razgovore. Još uvek sam imala moje trenutke samo sa Ivanom.
Da. Trenutke. Jer vreme sa Ivanom curilo je u nepovrat.
„ Možda će razumeti šta gubi? A ja? Da li je toga svestan? Ili možda ja gubim? A da li sam ja svesna – zašto?

Da li je problem u meni?“